Будва, 7. јун 2020.
Та језик ми се закле, али срце не. (Еурипид, Хиполит)
Оно што човјек ради или каже, готово увијек покаже оно што крије, а када је човјек тога свјестан онда покушава да искаже управо оно што је у његовој души најскривеније сачувано. Ово наше сабрање, ова духовна свечаност, свој смисао црпи из великог празника Силаска Светог Духа на апостоле. Ово је један од оних црквених догађаја у којем се нарочито обраћамо Свевишњем да очисти нашу палу природу и погледа на свијет огрезао у гријеху. Најдубљи смисао сваког празника је у скривеном присуству онога који се слави. И сада, када молитвено и торжествено, како приличи и колико нам је дато, прослављамо дан Свете Тројице, Рођендан Цркве, може ли бити ишта потребније и узвишеније од жеље да Небески Утјешитељ „благодатним“ силаском посјети оне који Га славе? И који Му се радују. Када би само и једном искром небеског огња обасјао наше главе, осјенио наше очи, дотакао се наших срдаца и у њима разгорио огањ вјечног присуства Божијег.
Тројични догмат, најдубљи и најтајанственији, суштински одваја Хришћанство од свих осталих религија и погледа на свијет и човјека у њему. Од вјечности постоји Бог у Тројици – Отац, Син и Дух Свети.Као што ум рађа мисао, тако Отац вјечно рађа Сина. Дух Свети исходи од Оца кроз Сина – као што племенита осјећања навиру из човјековог срца и преносе се на човјекову ријеч. Створен по слици и прилици Божијој (1. Мој. 1, 27) и човјек је тројично биће. Има ум из кога се рађа мисао – има и бистра осјећања која дају смјернице његовом уму и словесности. По узору на Творца и човјек постаје највећа Тајна створеног свијета. И остаје до краја времена.
„Душа ти је моја као земља безводна“ (Пс. 142, 6) исповиједа Свемогућем Богу псалмопјевац Давид. У човјековој души постоје добри принципи, животна начела – остаци истинског живота – божанска искра коју је Творац запретао стварањем човјека. Ти печати божанског присуства су дубоко утиснути у душу и похрањени у најдубље сфере човјековог унутарњег бића. То су она добра сјемена, али остају неплодна, зато што је душа наша као „земља безводна“ услед живота у греховном свијету. Без благодатне росе сјеме засуши и остаје неплодно. На ову истину усмјерен је данашњи кољенопреклони молитвослов да Господ освети, оснажи и духовно очисти наше душе. Без благодати Светог Духа, без Његове спасоносне силе – човјек остаје да живи у земљи сувој, безводној и неплодној.
Остало је забиљежено да када се Црква рађала, хришћанима нико није смио да приђе од паганских народа, а само они који су у њима препознавали Бога, увиђали хришћански живот – заиста су видјели како живи и слави Бога та прва Црква. Хришћани су се од тог свијета, који у злу лежи (Јн. 5, 19) разликовали тиме што су на дјелу живјели и испуњавали Христове заповијести, црквене законе и установљена правила – поштовали без остатка и поговора и са дубоком озареношћу свише. Хришћанство тражи човјека, а не слијепог послушника. Христос човјека ослобађа окова смрти и робовања гријеху. Отуда код хришћана отпор према ропству и неправди. Тешко је везати једном ослобођеног човјека. Слобода нема цијену, па се не може трговати са њом.
На данашњи дан, на Педесетницу, Духове, по први пут се видљивим знацима Дух Свети појављује свијету и у виду огњених језика силази на апостоле у Јерусалиму. Дух Свети у свему учествује – у стварању човјека, силази на Пресвету Дјеву када је зачела Сина Божијег. Присутан је на Јордану када Претеча крштава Господа Христа. Учествује у свим Христовим чудима. Као што је надахњивао старозавјетне пророке, надахњује и свете апостоле на проповијед мира и истине…
Дух Свети надахњује и покреће, снажи и оплемењује, сваког човјека жељног правде и истине, жедног љубави и слободе. Дух Свети је свуда гдје се ради и мисли о добру. У свакој души која тражи Бога. У сваком срцу отвореном за сусрет са Другим. У свакој руци испруженој да помогне. У свакој ријечи која држи до себе.
Духа Светог нема гдје је мржња и злоба, срџба и пакост. Духа Светог нема гдје је неправда и смутња. Ни тамо гдје се отима и краде, лаже и прогони. Гдје брат пружа руку да удари брата. Гдје је образ укаљан, нема Духа! Гдје човјек гледа испод ока – нема Светог Духа! Тамо гдје се неправда брани, а правди суди – нема Духа! Тамо гдје се закон гази, а безакоње слиједи – нема Духа! Тамо гдје се од врлине стиди, а гријехом поноси – нема и не може бити Духа Светог!
У тешким временима, као што је ово у којем живимо, сва се времена стапају у једно свеопште вријеме. Отуда се покрећу многа вјечна питања и као да доживљавамо историјско убрзање.
Свјетлост и таму, небо и земљу, добро и зло, увијек иста међа дијели. Човјек мудар препознаје међу, човјек правичан зна за границу, човјек поштен зна за правду, човјек добар носи Бога у себи. На њиви гријеха човјек жање само отровне плодове. Онај који уноси немир и раздор, у туђа срца и туђе животе, у своје ће унијети бол и страдање.
Ипак. Дух Свети у виду огњених језика сажиже у душама и срцима апостолâ сваку нечистоту, сваки страх и најмању бојазан и препорађа их. Њихова је душа наново рођена – враћа им се памћење свега што су чули од Господа Исуса Христа, с једне стране, и даје им се чудесни дар језика свих народâ – да им пренесу јеванђељску проповијед, с друге стране. Дар језика није случајно одабран. То је она Ријеч, која бјеше у почетку (Јн. 1, 1–3) и од Које је све кренуло. Без које смо сами на свијету. Која је све – у нама и изван нас. Човјек без Бога – Слова – Ријечи – најусамљеније је створење на свијету.
Ово није она ријеч до које се не држи, која се може продати и која има цијену. Колика год она била. У овом граду, и старом и новом, који данас слави и оном који се скрива, ријеч стоји тврда као град и она нас држи. На несрећу видимо да постоји и она ријеч, у истом овом граду, која је можда најјефтинија откад је града и управе у њему. Таква ријеч заслужује презир, а онај чија је била дубоко жаљење. Још дубље жаљење следује ономе који је купује, не знајући да тиме сије по оној њиви гријеха. Кад дођу жетеоци по своје, тешко и једнима и другима…
Овдје видимо, на сву срећу и оне који до ријечи држе и који је у свом срцу носе и животом свједоче. Оних других никад нема, на правом мјесту и у право вријеме. И неће ни бити на позорници истинског живота. Они, заједно са онима који им примјер дају иду слијепим историјским улицама.
Вријеме које је пред нама и у нама, мора да буде увертира за вјечност. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа…
Радујмо се животу! Славимо једину Тројицу! Држимо се Ријечи! Чувајмо једни друге! Не дајмо на себе и своје! Живјела слобода!
