Дана 14. јуна 2020. године, у Прву недељу по Педесетници, Свих светих, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је чин великог освећења Патријаршијске цркве у част Васкрсења Христовог – главног храма Оружаних снага Руске Федерације који се налази у Војно-патриотском парку културе и одмора „Патриота“ у Кубинки у Подмосковљу, и Свету литургију у новоосвећеном храму. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши првосветитељску беседу.
Данас је посебан дан у црквеном календару – спомен на све свете – и посебан дан у историји наше отаџбине, у историји Цркве, у историји Оружаних снага. И у овај тако посебан и за све нас значајан дан по црквеном Уставу – не специјално овим поводом, већ једноставно у складу с усвојеним Уставом Цркве – на Литургији је прочитан одломак из посланице апостола Павла (Јевр. 11: 33-12:2) у којем се каже да су свеци вером побеђивали царства, вером су сакрушавали пукове туђинаца.
Још једном желим да кажем: овај текст нисмо намерно прочитали данас, то је подударност – али каква изванредна подударност! Заиста, нису само свеци побеђивали царства вером, већ су и многи војници, као што знамо, побеђивали вером бранећи своју отаџбину. С вером су ишли у напад, а њихове побожне мајке су им у блузе зашивале текст деведесетог псалма „Живиј в помошчи“. Као што су ми говорили људи који су ратовали у првим борбеним редовима у Великом отаџбинском рату, као што су ми говорили обавештајци који су пресецали линију фронта и који никад нису знали да ли ће се вратити или неће: у рововима под паљбом нема атеиста.
Колико је важно да се ових речи не сећамо само у ратно време, већ и у мирно доба! А зашто нема атеиста? Па зато што вера у Бога људима даје наду у бесмртност. С Богом нема смрти – и то није мит, није бајка. За сваког од нас је близу тренутак кад ће то увидети и спознати, то је одређено временом које није тако велико у размерама вечности. Свако ће после смрти све то видети. Али колико је важно да данас у то верујемо! Зато што вера наш живот не испуњава само посебним смислом, већ и огромном снагом – оном снагом која, по речи апостола, сакрушава царства и побеђује војске туђинаца.
Изванредно је то што су се после деценија тешких година које је нашој земљи наметнуо апсурдни атеизам вери окренули и наш народ и Оружане снаге у којима се нарочито осећа потреба за божанском заштитом. И један од симбола историјског окретања народа и његових Оружаних снага од неверја ка вери, од бесмисленог живота ка осмишљеном животу и јесте овај величанствени храм подигнут у име свих светих, у част Васкрсења Христовог, и наравно, у сећање на све оне који су свој живот положили за другове своје у току ратова, како против спољашњег непријатеља, тако понекад и у земљи, као што је то било у време тешких и страшних година.
Данас заједно обележавамо апсолутно посебан дан. И наравно, речи своје искрене захвалности упућујем нашем врховном главном команданту председнику Руске Федерације Владимиру Владимировичу Путину без којег не би било овог храма. Зато што се ништа у Оружаним снагама не чини без наређења главног команданта – ако то има везе са свим Оружаним снагама, а тим пре ако има везе с целом земљом.
Посебну реч захвалности упућујем Сергеју Кужугетовичу Шојгуу, министру одбране Руске Федерације који је био иницијатор и покретач изградње овог храма, који је лично присуствовао свим фазама његове изградње и преко којег сам добијао тачне информације о томе шта се дешава. Искрено се захваљујем Сергеју Кужугетовичу на историјској иницијативи преко које се заиста остварује овај видљив и огроман помак који се десио у свести, у историји и у судбини нашег народа.
Данас смо се као јединствен народ, сећајући се подвига наших војника молили у овом храму за нашу Отаџбину, да Господ нашу земљу сачува од спољашњих и унутрашњих непријатеља. Да Господ сједини наш народ силом вере и љубави према отаџбини. Да заиста будемо у стању и да штитимо земљу и да мењамо живот набоље. Да сваки следећи нараштај руских грађана, свестан свог учествовања у великој историји и чувајући веру у Цркву, доноси нешто ново, све савршеније и лепше у живот наше отаџбине.
Зато су данас моје речи захвалности упућене и врховном главном команданту, и министру одбране, и свим Оружаним снагама, градитељима, архитектама, уметницима – свима онима који су подигли овај величанствени спомен-храм у част великих подвига нашег народа. Међутим, храм не може бити само споменик – он представља сведочење вере оних који су га градили, и у њему се садржи нада у то да ће будуће генерације преузети духовну штафету претходних генерација, сачувати отаџбину од спољашњих и унутрашњих непријатеља, да ће сачувати православну веру као духовни темељ живота народа.
Желео бих да данас овом светом храму дам изванредну икону, а пошто је икона баш нарочита, желео бих да прочитам историјски текст:
„Чудотворна Каплуновска икона Мајке Божје, помоћница у победи на Полтави.
Чудотворну Каплуновску икону Мајке Божје цар Петар I је донео у табор руске војске на Полтави почетком јуна 1709. године. Руски војници су се, као и сам цар, усрдно молили пред њом уочи битке. Икону су носили по целом војном логору и њоме су благосиљали војнике који су се молили на коленима Цар Петар је у овим најтежим тренуцима свог живота с великим свештеним страхом присуствовао молебану пред светом иконом, три пута ју је целивао молећи Богомајку за заступништво за своје царство које се налазило у великој опасности. У данима прославе у децембру 1709. године Каплуновска икона Мајке Божје се налазила у Москви. Цар-победник је богато даривао икону и испратио је њеног чувара Петра Ивановича Уманова кући, у Каплуновку, село које је припадало Ахтирском пуку. Дуго време су прилози од чудотворне иконе упућивани сиромашним манастирима, Ахумском и Сумском, као и за издржавање духовних школа Белгородске епархије. Бујица богомолника и страдалника који су долазили да се поклоне чудотворној икони била је врло велика. Икона је и сама ишла код људи за време годишње литије која је тада обухватала јужни део Русије.
За време владавине и по налогу царице Катарине Велике 1770-их година приходи Каплуновске цркве су били усмерени за изградњу новог каменог храма, сасвим достојног чудотворне Каплуновске иконе. Зграда је грађена до 1798. године кад је напокон и освештана. Међутим, храм је, као и хиљаде других храмова, без обзира на велику и изванредну историју, затворен у децембру 1929. године и убрзо срушен.“
Ипак, прича о икони се овим не завршава – она није била уништена, као што, на срећу, није завршена историја Руске Цркве и православне вере у Русији. И данас Каплуновску икону, сведокињу полтавске победе, уручујемо министру одбране Русије Сергеју Кужугетовичу Шојгуу како би се стално налазила овде, у овом величанственом храму Христовог Васкрсења Оружаних снага Русије. Свима желим срећан празник!
А икона Свете Тројице је моја икона, налазила се у мојој келији. И желео бих да је поклоним овом храму у знак сећања како би људи прилазећи овој икони могли да се сете данашњег освећења, а ко пожели, да може да се помоли пред иконом за свог патријарха којем су веома потребне ваше молитве. Нека вас Господ чува.
Извор: Православие.ру
