Дугогодишњи директор Архива и Библиотеке Митрополије црногорско-приморске, доктор историјских наука, др Павле Кондић важи за једног од најбољих познаваоца историје Српске православне цркве. Аутор више од 300 научних радова и стручних књига публикованих махом у иностранству, Кондић је недавно објавио друго, допуњено издање монографију о животу архимандрита Варнаве (Гвозденовића), дугогодишњег игумана манастира Сопоћани, Милешева и Савина.
У разговору за „Вести“, др Кондић који је и монах манастира Стањевићи код Будве, објашњава да се кроз животопис оца Варнаве пресликава и судбина Српске православне цркве од краја Другог светског рата, а да читав 20. век за Српску цркву и народ има обележје „геноцида библијских размера“.
– Срби су по много чему у 20. веку доживели апокалиптично страдање. Најпре са 1,3 милиона српских глава колико је однео Велики рат и безмало исто толико, колико је однео Други светски рат. Међутим, када се овоме дода и физичко и духовно страдање које је настављено и после Другог светског рата, тада се, без претеривања може говорити о библијској категорији страдања српског народа у прошлом веку.
Аждаја и даље бљује ватру
Није ли прејака тврдња о „библијским размерама“ страдања српског народа?
– Уз оно физичко, где лети глава, имамо и оно које није само мучеништво у крви, већ и мучеништво савести свих оних особа које су стасавале у животу са живом раном да никада нису упамтили оца или мајку или брата зато што су били жртве рата и поратног доба. То је продужено страдање. Али, постоји и страдање наше колективне свести о духовном и историјском наслеђу. Ту је, у поратном периоду, апсолутну одговорност имала комунистичка идеологија, која је, преко насиља и крви, ушла у све поре друштвеног живота бивше државе. Крвопролиће рата, који је вођен на просторима бивше Југославије током последње деценије 20. века, најгори је показатељ и потврда демонске идеологије која је владала претходних 60 година. Нажалост, и са променама које су донеле прве године 21. века, наставило се насиље над душом и свешћу српског народа у другом, али једнако погубном виду. У периоду после 2000, убијање душе и свести, садашњости и будућности српског народа наставило се кроз социјалну неправду „транзиције и приватизације“ која је замаскирана кроз различите ријалитије и наметање свих оних садржаја који су отров за душу и свест народа. Мада су се томе супротстављали и СПЦ, и најумније главе из САНУ и интелектуалних кругова, то тровање је настављено. Уз такво, свакодневно ментално тровање и разарање народа не треба да вас чуди што је веома мало места за српску историографију и теме из нашег духовног и историјског наслеђа. Медији у приватним рукама, у помами за зарадом, намећу примат личностима из разних ријалитија који су чисте душегупке. Зар вам треба већи показатељ колективног моралног суноврата од милионског аудиторијума који, дању и ноћу, прати бласфемичне ријалитије који својим садржајем ударају у саме темеље европског хришћнског наслеђа и моралних постулата?! Пребројте колико је стотина хиљада примерака књига продато од несретних аутора попут Жарка Лаушевића, који је жртва свог карактера или Кије Коцкар, суздржаћу се од коментара њеног моралног профила. На таквој литератури не сме да се формира свест једног народа, а посебно не младих. Нажалост, има још горих примера – показатеља моралног и духовног суноврата нашег народа. Црква, по својој савести и могућностима, ради све што је у њеној моћи да ублажи овако погубно стање.
Један од разлога је и тај што су се Срби дуго година стидели своје историје. Слажете ли се са том оценом?
– Опростите, али тешка је реч „стидети“, не бих је могао прихватити. На свим својим историјским и духовним просторима, српски народ је био највећа жртва комунистичког режима и на тим просторима та аждаја још увек уједа, бљује ватру из чељусти и пече српско духовно биће. То се данас најбоље може видети у Црној Гори. Али се види и бујање и процват Истине и Правде Божје које народ, са иконама и крстовима, проноси у литијама и саборима уз олтар Христов. Ова комунистичка, безбожничка аждаја, обучена у националистичке одоре разара српско духовно и народно биће и на историјским и духовним просторима где су живели и даље живе Срби попут Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, Рашке и данас зване Северне Македоније. Ни дан-данас не можемо да се ослободимо идеологије „вуковарског“ или којег год хоћете конгреса Комунистичке партије одржаног пре Другог светског рата или потом, када је усвојена флоскула о великосрпском шовинизму и монахо-фашистичкој диктатури, иако је краљ Александар страдао управо од руке фашиста. Нажалост, у том злом, отровном и убилачком наслеђу комунистичке идеологије и крвавих руку којим су сатирани српска духовност, историјско и национално наслеђе, умногоме је помагала и доприносила и српска рука. Савремена историографија је богата низом књига у којима је детаљно описано страдање српског народа управо по тој – идеолошкој основи и током рата, али и у послератном периоду кроз разна суђења и егзекуције са или без формалног суда. На тај начин је и наш црногорско-приморски митрополит Јоаникије Липовац остао без гроба и мрамора у јулу-августу 1945. и то ту негде на Букуљи код Аранђеловца. Више од стотину свештеника отишло је Богу на истину као жртве комунистичког терора и геноцида управо тих дана.
„Благостање“ плаћено животима
Многи се неће сложити с овим мишљењем. Заправо је све више људи који тврде да се у време Тита најбоље живело?
– Када митрополит Амфилохије каже: „Више је нама комунизам учинио зла за 50 година, него Турци за 500“, тада вам је јасно о каквим размерама трагедије је реч, а да је притом, барем када је реч о Црној Гори, та пошаст настављена до данас. Када се ово говори, треба имати на уму не само гола убиства и геноцид који је Комунистичка партија вршила над српским народом током и после рата, убијајући понајбоље његове синове и домаћине. Подсетићу да су једним потезом пера комунистичких властодржаца основане, поред осталих и три државе и две покрајине чиме је за векове разорено српско национално и духовно биће. А све је то потписом санкционисао Броз. Отуда све оне који данас спомињу „да нам се Тито врати“, питам која је била цена таквог благостања. Десетине хиљада невиних српских глава је платило то „благостање“. И наши унуци ће страним банкама отплаћивати дугове и камату из периода „Брозовог благостања“! Која је била цена тог благостања када је 16. марта 1981. управо шиптарском руком подметнут и развејан пожар у Пећкој патријаршији о коме се насилно ћутало, а баш та ватра је распламсала ратни пожар који се и данас вија на просторима бивше Југославије, ево 40 година. То се не спомиње, али ми знамо и памтимо и чувамо тај спомен.
На који начин се огледао прогон свештенства и монаштва у време комунизма?
– Страдање и разарање наше мученице Српске православне цркве је рађено по совјетско-бољшевичкој матрици. Нажалост, југословенски комунисти учили су и пренели тај дух прогона Цркве, али треба бити поштен и рећи да није страдала само Православна црква. Ни Католичка црква није јефтино прошла, али на други начин и у другом контексту. Једно је страдати на правди Бога, а друго је бити жртва одмазде за злочине које су неки вршили у име идеологије, били у мантији или без мантије, али их је мантија подстицала. Богу је свака кап људске крви жива рана јер смо сви његова деца. Потребно је да се и ми погледамо у очи и пред својом савешћу признамо колико смо и сами томе допринели. Не желим да набрајам имена, али се знају они припадници српскога народа који су били ударна песница комунистичке идеологије, који су до гуше пливали у братској крви. Још су им, понегде, синови и унуци на власти и преко њих та аждаја прождире наше духовно и народно биће.
Божји човек
Какав је био монашки живот на Косову после Другог светског рата?
– Бројна су сведочења, али и историографи који су детаљно описали страдалништво свештенства и монаштва, као и уништење црквених објеката. С тим послом вредног прикупљања доказа започео је још патријарх Гаврило Дожић 1947, а не заборавите да се из заробљеништва вратио само годину дана раније. Све доказе је сабрао у Меморандум. Предао га је Брозу као првој и свемоћној личности тадашњег државног апарата. На том трагу, о страдању Српске цркве и народа пуне три деценије је сведочио и тадашњи епископ рашко-призренски Павле. Често је говорио „Браћо, благе речи, а јаки докази“ а тако је и радио. Није ћутао, није прикривао страдање и прогон нашег народа зато што су му то била духовна деца за коју је и пред Богом и пред историјом био задужен да се стара на простору Космета. А то што су они који су били одговорни у државним структурама игнорисали и презирали његове вапаје за правдом, цену плаћамо и дан-данас.
Коме је све предочавао српско страдање на Косову?
– Уз централну црквену власт Свети синод, документа и доказе је достављао највишим државним органима, а то су тада били председник СФРЈ Јосип Броз, Савезна верска комисија, Републичка и Покрајинска верска комисија и органи власти на среском и општинском нивоу, који су били спона између верских заједница и државе. Сва истина им је стављена до знања, али сусрели смо се са бездушном игноранцијом и обмањивањем.
Какав је био патријарх Павле?
– Онизак, физички слабашан човек, али пламеног духа, патријарх је целог свог века поступао по речима апостола Павла: „Учините што до вас стоји, ни Бог више неће тражити.“ Зато је сваки атом своје духовне и физичке снаге уложио у одржање вере у народу кроз богослужења и молитве, најчешће пешице проходећи огромна пространства Косова, Метохије и Рашке области. Никада му ништа није било мрско да уради, па и да се попне на мердевине како би очистио паучину у врх куполе или да опере кандила. Чак и из тих, ситних детаља, може се увидети патријархова брига за Цркву, али и његов духовни, ментални, интелектуални и социјални профил. Нама је свака реч Павлова драгоцена зато што је вером, речју и делом сведочио да је истински слуга Христов и зато су његови савременици били срећни да су осетили да је он, још за живота, био појам Божјег човека. Сви ми који смо имали прилике да чујемо његову реч, чак и у оним најгорим временима рата, можемо да посведочимо да су свака његова реч и свако његово дело, били утемељени на речима и заповестима Божјим сабраним у Светом јеванђељу. Хвала Богу за дар његове свете личности.
„Ударићу на пастира…“
Невероватно звучи да је на Космету средином прошлог века било само десетак монаха?
– У целој СПЦ тада није било више од 200 монаха. Горка је истина да кадгод се ударало на српски православни народ, прво се ударало на мантију и од мантије прво на монашку и епископску. Држећи се оних речи из Светог писма: „Ударићу на пастира, разбежаће се стадо“, непријатељи су непрекидно ударали на свештенство и монаштво, још од турских времена . Само у Првом светском рату више од 400 свештеника је својим главама платило верност Христу Богу, српском имену, народу и православној мантији. У Другом светском рату је тај број далеко већи, тада су страдала и петорица епископа. Међутим, треба бити искрен и рећи да никада српско монаштво није било у неком великом броју и тако је до данашњих дана. Уколико погледате Шематизам СПЦ из прошле године уверићете се да нас монаха, од Дечана и Цетиња до Америке и Аустралије, у целој Цркви нема више од 400. Број монахиња је ипак много већи и данас их је око 1.500.
Зашто је то тако?
– Није питање узрока, већ питање живота и посвећености Цркви. Треба разумети оне Христове речи: „Пусти мртве нек укопавају мртваце своје, ко хоће да иде за мном нек узме крст свој и нека се одрекне овога света.“ Такође, треба ослушнути призив Божји за монашки живот и треба опстати на том трновитом, голготском путу Христовом, гледајући на крај тога пута, а то је светло Васкрсење.
Монографија о архимандриту Варнави
Аутор сте монографије о архимандриту Варнави. Зашто сте баш овог монаха одабрали за истраживање?
– Уредник сам и један од аутора. Животопис оца Варнаве персонификација је страдања српског монаштва у тим преломним годинама. У манастир је ступио 1954. дакле, у најгорем периоду по Српску цркву, а формирао се уз тадашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског. Бринући о манастирима Дечани, Гориоч, Зочиште, Сопоћани… он је на Косову и Метохији стражио и очувао упаљено кандило вере са осталим малобројним монасима и свештеницима. Преко ове књиге ми и њима одајемо признање и остављамо спомен за потоње генерације.
Аутор 16 књига
Др Павле Кондић рођен је 1966. у Београду. Најпре је завршио Филозофски факултет, одсек за историју, магистрирао и докторирао на Православном богословском факултету у Београду, а затим се усавршавао на Универзитету Оксфорд, институту Јад Вашем у Израелу, где је завршио и постдокторске студије из области Холокауста. Звање „доктора богословских наука“ добио је 2014. са темом „Митрополија Црногорско-приморска у другој половини 19. и почетком 20. века, 1851-1920“.
Замонашио се у Цетињском манастиру 1994. и од тада је обављао низ дужности. Био је управник Архива и библиотеке Митрополије Црногорско-приморске, али и професор Богословије „Светог Петра Цетињског“.
Аутор је 16 књига, а међу њима и капиталних монографија о патријарху Гаврилу Дожићу, једном од најважнијих поглавара СПЦ у 20. веку, митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу, митрополиту загребачком Доситеју Васићу – једној од првих жртава усташког режима 1941, митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу, епископу хвостанском Варнави који је проглашен за светитеља…
Преписка
Шта се може о њему сазнати из преписке коју је тадашњи епископ рашко-призренски Павле имао са архимандритом Варнавом?
– Реч је о седамдесет писама чије делове смо инкорпорирали у монографију. Писма су настала у периоду од 1958. до 1975. године, односно из времена самог почетка Варвариног духовног живота, али и стасавања уз патријарха Павла, који је располагао изузетном духовном зрелошћу и снагом да посвећеност вери и Јеванђељу пренесе и на своје окружење и своје ученике. Из њих се види она скровита, људска величина Павлове личности и саосећајност, која није била видљива савременицима. Види се и непоколебљивост опредељења за службу Богу и народу Божјем као и аскетска скромност и пожртвованост за ближњега.
Мало историјске грађе
Др Павле Кондић истиче да је због константног страдања кроз векове, у 800 година историје Српске православне цркве остало веома мало историјских сведочења и списа, а да је ништа мањи проблем мали број црквених историчара.
– Турско освајање, а затим аустријска, бугарска и немачка разарања све до деведесетих година прошлог века и ратова у Босни и Хрватској, за последицу су имали уништење читавих векова у сачуваним црквеним сведочанствима и списима. Зато СПЦ и не може да се мери са црквама других европоских народа, па чак ни оних у нашем окружењу. Уколико погледате хрватску католичку историографију, то су хиљаде књига и брошура, часописа, периодике различитог профила и пре Другог светског рата и у поратном периоду, а поготово од деведесетих година до данашњих дана. То су несравњиве категорије: коју они продукцију имају, а коју ми. Слично се може рећи и за Словенију и њихову продукцију када је реч о црквеној историографији. Када само погледате библиографију нпр. Мостарске бискупије која је територијално мала и покрива само Херцеговину, био сам запањен колико су они и фрањевци са тог простора до сада издали монографија посвећених 19. и 20. веку и животу цркве, свештенства и страдању свештенства.
Али, мало је и црквених историчара. Зашто?
– Страдања и убиства српског свештенства и монаштва током Првог и Другог светског рата и поратних година, у највећој мери су осакатили савремену српску црквену историографију, али и црквене историографе. Тако је остало до данашњих дана јер нас је мало, можемо се пребројати на прсте једне руке. Признајем да је то недовољно, колики дуг имамо према својим прецима и према својим савременицима. Сва је нада у Бога који је домаћин у својој Цркви.
