Велики црквено-народни сабор одржан 19. јула 2020. године, на празник Свете великомученице Недеље, у Оћестову код Книна крунисан је светом архијерејском Литургијом коју су служили Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископ далматински г. Никодим.
-Веома сам му захвалан митрополиту Порфирију што је одвојио време да дође и види како ми овде живимо и како једним срцем узносимо свети принос Господу када се окупљамо око наших дивних светиња при којима су се окупљали и наши славни преци. Желим такође да се захвалим и свима вама, драга браћо и сестре, што сте и поред свега у ово смутно доба дошли да се заједно помолимо Господу и да се једни другима радујемо, рекао је епископ Никодим и притом поздравио градоначелника Книна г. Марка Јелића и шибенско-книнску дожупаницу и новоименовану саборску заступницу гђу Ању Шимпрагу.
-Срећан сам када се нађем у прилици да заједно са вама на светом месту служим Литургију и упућујем молитве Господу и да тако осећамо међусобно јединство, мир, љубав и радост. Када осећамо јединство које је остварено благодаћу Божјом тада се то осећање шири изван нас и обухвата не само оне који су нама блиски по вери и по крви, не само оне, како се то каже, који припадају нашем роду, него и оне које смо навикли да називамо другима и другачијима. Управо по примеру Свете великомученице Недеље, по примеру толиких угодника Божјих, а пре свега по сведочењу Светога Писма, знамо да је сваки човек икона Божја, да је сваки човек печат Исуса Христа, да је уткано и запечаћено име Христово у свакоме од нас и то независно од тога како се неко у односу на Христа поставља. Показујући да знамо ко је Христос тиме што долазимо на места где се Он слави, ми знамо исто тако да то „други и другачији“ јесте историјска тековина, творевина палог човека огрезлог у греху, у егоизму и злу. Само онда када зло надахњује људе, а знамо одакле и од кога је зло, ближњи нам може бити „други и другачији“, а нажалост често постати и непријатељ, беседио је владика Порфирије и наставио:
--Сабирајући се на оваквим местима, славећи светитеље Божје каква је била Света великомученица Недеља, ми се учимо и надахњујемо да идемо путем љубави и имамо управо те светитеље за узор и заступнике пред Свевишњим. Света великомученица Недеља је живела у много тежа времена него што су ова наша, у време римских царева који су на најмонструозније начине гонили хришћане. Иако је била нежна и слабашна девојка она се није плашила људи који су јој претили и презирали је због тога што се моли Христу И онда када су на њу насртали војници, па и сами цареви, не само да се није уплашила, него је њена снага бивала све већа и она је била све одлучнија да се Христа неће одрећи. Ни ми се нисмо одрекли Христа, нити крста Његовог, већ смо узели крст Христов и лично и појединачно, а и саборно још одавно, од Светога Саве. Где год да се налазимо крст је наш темељ, садржај и врхунац нашега живота. Зашто? Зато што је крст распињање са Христоом, сведочење Христа, а то није ништа друго до сведочење љубави. Бити упоран у томе да имамо крст као своје знамење значи имати Христа у себи и бити спреман да читаво своје биће из љубави поделимо са својим ближњима. То давање и жртвовање себе није умањивање себе, већ напротив, то је уможавање свих дарова које нам је Бог дао, јер кад дајете себе из љубави својим ближњима онда постајете богатији. Шта човеку вреди ако читав свет задобије, а души својој науди – то је порука данашњег Јеванђеља. 'Ако се ко одрекне Мене и Ја ћу се одрећи њега када дођем у слави Својој', вели Господ. Човек може имати куле и градове, али ако живи у заједници у којој нема љубави и хармоније, осећа се сам и исцрпљен и то што има није му довољно, па се у агонији и бризи бори за више, ако у себи има немир и страх, шта му вреди све друго. Може бити да човек има тек онолико колико му је потребно, као многи од нас овде сабраних, али да има љубави, разумевања и подршке унутар своје породице, ту је радост присутна и сваки дан је узрастање из мање у већу радост, тада и најмања кућа постаје налепши дворац.
-Какав ће нам живот бити не зависи од неких спољашњих успеха и вредности, него од онога што носимо у себи. Где год да је Бог, а Он је свуда где Му ми не спречавамо да се појави и пројави кроз нас, ту су и мир, љубав и одсуство свакога страха. Страх је можда највећи непријатељ људи, он је некада и објективан, али никада не може надвладати оно што носимо у себи ако имамо крст у руци, јер нас он води Васкрсењу и победи. Последња реч није реч историје, него Реч Божја и наш живот не завршава после неких педесет или сто година на овој Земљи. Створени смо за вечност и зато се окупљамо, зато је важно да оваква места буду наш дом и да све оно што је наше биолошко добије и своје духовно оличје. Много пута смо били преварени, нарочито ми Срби, онда када смо хтели да славимо искључиво и само свој национални идентитет заборављајући духовне темеље. Ми се окупљамо, не само да бисмо се сећали своје прошлости, већ и онога што је пред нама, да умножавамо своје вредности , али и да препознамо и признамо вредности свих људи на кугли земаљској и њима се обогаћујемо, такође обогаћујући друге, поручио је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.
Извор: Епархија далматинска
