Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије написао је песму посвећену Светој Софији у Цариграду. Благодарећи Инфо-служби Епархије зворничко-тузланске доносимо текст песме:
Света Софија
Света Софија поста џамија,
а васцели свет, слуша и гледа
из првог и последњег реда,
и она вапије,
где су моја чеда?
Где су владари, које сам одгајила,
где је свештенство,
које ме благољепијем украшаваше,
где су војници, који ме бранише,
где су молитве светих,
које ме Небом учинише?
Где су глухи и слепи,
који се у мени исцелише,
хроми који усташе,
неми, који проговорише?
О, децо моја, из рода хришћанског и православног,
поново без духовног Светионика остасте,
а мене саму остависте.
Где су моје Васкршње и Божићне Литургије,
мозаици,
који земљу на небо уздизаше?
Све у трен неста
и ја удовица остах.
Где су свети патријарси,
да Благословено Царство наговештавају?
Где су безбројни хорови,
који и ангелске надјачаваше?
Где су покајници, подвижници
и они скрушена срца,
који овде утеху проналазише?
О, туго, која моје срце испуни,
јер нема оних који Бога траже.
У мени се више
света Софија не велича,
без које у космосу безумље влада,
куда и како сада?
Ја стојим пуста и сама
у тамну одежду одевена,
жалећи за децом, које више нема,
да разним путељцима
и морима овамо ходе,
да их моје величанствене куполе, Небесима узводе.
Епископ Фотије
Hagia Sophia
Hagia Sophia became a mosque,
before the eyes and ears of the whole world
sitting in the front and the last row.
And she cries – where are my children?
Where are the monarchs that I raised?
Where is the clergy that adorned me
with the blessed beauty?
Where are the soldiers who defended me?
Where are the prayers of the holy
who transformed me into Heaven?
Where are the deaf and the blind
who received healing inside me,
the lame who stood up,
the mute who spoke?
O, my children, of Christian and Orthodox stem,
again you are left without spiritual lighthouse,
surrendering me to desolation.
Where are my Easter and Christmas Liturgies,
mosaics that lifted the earth to Heaven?
All gone in a blink of an eye,
turning me into a widow.
Where are the Patriarchs
to announce the Blessed Kingdom?
Where are the countless choirs
that overtoned the angelic?
Where are the repenters, ascetics
and the contrite hearts
who found solace here?
O, my heart is filled with sorrow,
for those that seek God are gone.
Within me no longer is celebrated
Hagia Sophia, without whom the universe
is ruled by madness.
Where to now, and how?
Desolate and solitary I stand,
clothed in dark robes,
grieving for children who are gone,
who no longer walk the manifold trails
and sail the sundry seas to reach me,
and be raised to Heaven by my magnificent domes.
Bishop Photios
Ἡ Ἁγιὰ Σοφιά
Ἡ Ἁγιὰ Σοφιὰ μετεβλήθη εἰς τζαμί,
συμπάσης τῆς οἰκουμένης αἱ σειραί,
ἐκ πρώτης ἀκουόμεναι ἄχρις ἐσχάτης
δεδορκοῦσαι, ὅπως ἐκείνης κράζουσα,
ποῦ εἰσί τὰ τέκνα τὰ ἐμά;
Ποῦ εἰσίν οἱ τῶν ἀρχόντων μου, οὓς ἐξέθρεψα,
ποῦ εἰσίν οἱ τῶν ἱερέων μου,
οἵτινες ἐξωραΐζοντες ἐμὲ κατεκοσμήσαντο,
ποῦ εἰσίν οἱ τῶν στρατιωτῶν, οἵτινες ἐμὲ ἐφυλάξαντο,
ποῦ εἰσίν αἱ τῶν ἁγίων προσευχαί,
οἷαι Οὐρανὸν ἐμὲ ἐποιήσαντο;
Ποῦ εἰσίν οἱ κωφοὶ καὶ οἱ τυφλοί,
οἵτινες ἐν ἐμοὶ ἐθεραπεύθησαν,
οἱ χωλοὶ ποὺ ἀναθάρρησαν,
οἱ βουβοί, ποὺ ἐλάλησαν;
Ὦ, τεκνία μου,
ἐκ γένους χριστιανικοῦ καὶ ὀρθοδόξου,
πάλιν ἄνευ λίκνου πνευματικοῦ ἐκλελειμμένα,
ἔρημην καὶ μόνην ἀφήκατέ με
Ποῦ εἰσίν αἱ πασχάλιαι καὶ χριστουγεννιάτικαι λατρεῖαι,
τὰ ψηφιδωτά, ἅτινα εἰς οὐρανὸν τὴν γῆν ἀναβιβάζουσαν;
Τὰ πάντα ἐν ριπὴ ἀπόλλυνται καὶ χήραν παραγέγονα.
Ποῦ εἰσίν οἱ ἅγιοι Πατριάρχαι,
οἵ τὴν εὐλογημένην Βασιλείαν προσφωνοῦντες;
ποῦ εἰσίν οἱ ἀναρίθμητοι χοροί,
τῶν ἀγγέλων ὑπέρτεροι;
Ποῦ εἰσίν οἱ μετανοοῦντες,
οἱ ἀσκηταί καὶ οἱ συντετριμμένοι τὴν καρδίαν,
οἱ τὴν παρηγορίαν ὧδε εὑροῦσιν;
Ὦ, θλῖψις, πληροῦσα τὴν ἐμὴν καρδίαν,
ὅπως ἐμακρύνθησαν οἱ τὸν Θεὸν ζητοῦσιν.
Ἡ Τοῦ Θεοῦ Σοφία εἰς ἐμὲ πλέον οὐ λαμπρύνει,
οὔσης ἀπούσης ἐκ τοῦ κόσμου κρατεῖ ἡ ἀνοησία,
ποῦ νῦν καὶ πῶς;
Ἔρημη καὶ μόνη ἵσταμαι ἐν μέλασι ἱματίοις περιβεβλημένην,
τῶν ἐκλειπόντων τέκνων μου πενθοῦσα,
διὰ τριβῶν καὶ θαλασσῶν ὧδε ἐλθόντων,
ὅπως οἱ τροῦλλοι μου οἱ μεγαλοπρεπεῖς,
ἀνυψώσουσιν αὐτοὺς εἰς Οὐρανούς.
Ἐπισκόπου Φωτίου τῆς Ἐπαρχίας Zvornicko – Tuzlanska
Святая София
Святая София мечетью стала,
весь мир слушает и смотрит
из первого и последнего ряда.
Она вопиет:
где мои чада?
Где цари, которых я выпестовала,
где духовенство,
что благолепием меня украшало,
где воины, меня оборонявшие,
где молитвы святых,
в Небеса меня претворившие.
Где глухие и слепые,
в стенах моих исцеленные,
и хромые воспрянувшие,
и немые заговорившие?
О, чада мои, рода христианского и православного,
снова духовного Маяка вы лишаетесь,
и меня одну оставляете.
Где мои Пасхальные и Рождественские Литургии,
И мозаики,
на небо землю возносившие?
Все исчезло мгновенно
и я овдовела.
Где святые патриархи
Благословенное Царство возглашавшие?
где хоры бессчетные,
громче ангелов певшие?
Где кающиеся, где подвижники
и смиренные сердцем,
в моих стенах утешение обретавшие?
О, сердце мое исполнено скорби,
ибо нет взыскующих Бога.
В стенах моих
не превозносится больше Святая София,
без которой обречена на хаос Вселенная.
И куда же податься ныне?
В траур облекшись,
запустев в одиночестве,
скорблю о детях, что
стезями земными и морскими
ко мне не стремятся больше,
чтобы под величием куполов моих на Небеса вознестись.
Епископ Зворницко-Тузланский (СПЦ) Фотий
Сербская Православная Церковь
Света Софија поста џамија,
а васцели свет, слуша и гледа
из првог и последњег реда,
и она вапије,
где су моја чеда?
Где су владари, које сам одгајила,
где је свештенство,
које ме благољепијем украшаваше,
где су војници, који ме бранише,
где су молитве светих,
које ме Небом учинише?
Где су глухи и слепи,
који се у мени исцелише,
хроми који усташе,
неми, који проговорише?
О, децо моја, из рода хришћанског и православног,
поново без духовног Светионика остасте,
а мене саму остависте.
Где су моје Васкршње и Божићне Литургије,
мозаици,
који земљу на небо уздизаше?
Све у трен неста
и ја удовица остах.
Где су свети патријарси,
да Благословено Царство наговештавају?
Где су безбројни хорови,
који и ангелске надјачаваше?
Где су покајници, подвижници
и они скрушена срца,
који овде утеху проналазише?
О, туго, која моје срце испуни,
јер нема оних који Бога траже.
У мени се више
света Софија не велича,
без које у космосу безумље влада,
куда и како сада?
Ја стојим пуста и сама
у тамну одежду одевена,
жалећи за децом, које више нема,
да разним путељцима
и морима овамо ходе,
да их моје величанствене куполе, Небесима узводе.
Епископ Фотије
Hagia Sophia
Hagia Sophia became a mosque,
before the eyes and ears of the whole world
sitting in the front and the last row.
And she cries – where are my children?
Where are the monarchs that I raised?
Where is the clergy that adorned me
with the blessed beauty?
Where are the soldiers who defended me?
Where are the prayers of the holy
who transformed me into Heaven?
Where are the deaf and the blind
who received healing inside me,
the lame who stood up,
the mute who spoke?
O, my children, of Christian and Orthodox stem,
again you are left without spiritual lighthouse,
surrendering me to desolation.
Where are my Easter and Christmas Liturgies,
mosaics that lifted the earth to Heaven?
All gone in a blink of an eye,
turning me into a widow.
Where are the Patriarchs
to announce the Blessed Kingdom?
Where are the countless choirs
that overtoned the angelic?
Where are the repenters, ascetics
and the contrite hearts
who found solace here?
O, my heart is filled with sorrow,
for those that seek God are gone.
Within me no longer is celebrated
Hagia Sophia, without whom the universe
is ruled by madness.
Where to now, and how?
Desolate and solitary I stand,
clothed in dark robes,
grieving for children who are gone,
who no longer walk the manifold trails
and sail the sundry seas to reach me,
and be raised to Heaven by my magnificent domes.
Bishop Photios
Ἡ Ἁγιὰ Σοφιά
Ἡ Ἁγιὰ Σοφιὰ μετεβλήθη εἰς τζαμί,
συμπάσης τῆς οἰκουμένης αἱ σειραί,
ἐκ πρώτης ἀκουόμεναι ἄχρις ἐσχάτης
δεδορκοῦσαι, ὅπως ἐκείνης κράζουσα,
ποῦ εἰσί τὰ τέκνα τὰ ἐμά;
Ποῦ εἰσίν οἱ τῶν ἀρχόντων μου, οὓς ἐξέθρεψα,
ποῦ εἰσίν οἱ τῶν ἱερέων μου,
οἵτινες ἐξωραΐζοντες ἐμὲ κατεκοσμήσαντο,
ποῦ εἰσίν οἱ τῶν στρατιωτῶν, οἵτινες ἐμὲ ἐφυλάξαντο,
ποῦ εἰσίν αἱ τῶν ἁγίων προσευχαί,
οἷαι Οὐρανὸν ἐμὲ ἐποιήσαντο;
Ποῦ εἰσίν οἱ κωφοὶ καὶ οἱ τυφλοί,
οἵτινες ἐν ἐμοὶ ἐθεραπεύθησαν,
οἱ χωλοὶ ποὺ ἀναθάρρησαν,
οἱ βουβοί, ποὺ ἐλάλησαν;
Ὦ, τεκνία μου,
ἐκ γένους χριστιανικοῦ καὶ ὀρθοδόξου,
πάλιν ἄνευ λίκνου πνευματικοῦ ἐκλελειμμένα,
ἔρημην καὶ μόνην ἀφήκατέ με
Ποῦ εἰσίν αἱ πασχάλιαι καὶ χριστουγεννιάτικαι λατρεῖαι,
τὰ ψηφιδωτά, ἅτινα εἰς οὐρανὸν τὴν γῆν ἀναβιβάζουσαν;
Τὰ πάντα ἐν ριπὴ ἀπόλλυνται καὶ χήραν παραγέγονα.
Ποῦ εἰσίν οἱ ἅγιοι Πατριάρχαι,
οἵ τὴν εὐλογημένην Βασιλείαν προσφωνοῦντες;
ποῦ εἰσίν οἱ ἀναρίθμητοι χοροί,
τῶν ἀγγέλων ὑπέρτεροι;
Ποῦ εἰσίν οἱ μετανοοῦντες,
οἱ ἀσκηταί καὶ οἱ συντετριμμένοι τὴν καρδίαν,
οἱ τὴν παρηγορίαν ὧδε εὑροῦσιν;
Ὦ, θλῖψις, πληροῦσα τὴν ἐμὴν καρδίαν,
ὅπως ἐμακρύνθησαν οἱ τὸν Θεὸν ζητοῦσιν.
Ἡ Τοῦ Θεοῦ Σοφία εἰς ἐμὲ πλέον οὐ λαμπρύνει,
οὔσης ἀπούσης ἐκ τοῦ κόσμου κρατεῖ ἡ ἀνοησία,
ποῦ νῦν καὶ πῶς;
Ἔρημη καὶ μόνη ἵσταμαι ἐν μέλασι ἱματίοις περιβεβλημένην,
τῶν ἐκλειπόντων τέκνων μου πενθοῦσα,
διὰ τριβῶν καὶ θαλασσῶν ὧδε ἐλθόντων,
ὅπως οἱ τροῦλλοι μου οἱ μεγαλοπρεπεῖς,
ἀνυψώσουσιν αὐτοὺς εἰς Οὐρανούς.
Ἐπισκόπου Φωτίου τῆς Ἐπαρχίας Zvornicko – Tuzlanska
Святая София
Святая София мечетью стала,
весь мир слушает и смотрит
из первого и последнего ряда.
Она вопиет:
где мои чада?
Где цари, которых я выпестовала,
где духовенство,
что благолепием меня украшало,
где воины, меня оборонявшие,
где молитвы святых,
в Небеса меня претворившие.
Где глухие и слепые,
в стенах моих исцеленные,
и хромые воспрянувшие,
и немые заговорившие?
О, чада мои, рода христианского и православного,
снова духовного Маяка вы лишаетесь,
и меня одну оставляете.
Где мои Пасхальные и Рождественские Литургии,
И мозаики,
на небо землю возносившие?
Все исчезло мгновенно
и я овдовела.
Где святые патриархи
Благословенное Царство возглашавшие?
где хоры бессчетные,
громче ангелов певшие?
Где кающиеся, где подвижники
и смиренные сердцем,
в моих стенах утешение обретавшие?
О, сердце мое исполнено скорби,
ибо нет взыскующих Бога.
В стенах моих
не превозносится больше Святая София,
без которой обречена на хаос Вселенная.
И куда же податься ныне?
В траур облекшись,
запустев в одиночестве,
скорблю о детях, что
стезями земными и морскими
ко мне не стремятся больше,
чтобы под величием куполов моих на Небеса вознестись.
Епископ Зворницко-Тузланский (СПЦ) Фотий
Сербская Православная Церковь
