Сећате се да је бол почео од ужитка. Тај бол је био против моје воље. Ја сада тај невољни бол треба да узљубим, да прихватим, како бих опет стигао до ужитка. Човек је створен за ужитак. Ушао је у Рај сладости... Шта да радим?
Учинићу својим оно у шта сам против своје воље упао, јер само то је у мојим рукама: нити имам Бога, нити имам снаге. Ја сам једна сломљена ствар. Могу само да болујем. Дакле, подвизаваћу се. Шта је подвиг? То је начин на који покушавам да привучем пажњу Божију... Има ли Бог потребу за тим? Не, али то је оно што данас могу да учиним. И Бог жели да учиним оно што могу. (...) Трпећи на пример хладноћу, исповедајући своју обнаженост, каљугу своју, изражавам своју чежњу према Богу: у противном бих се изгубио. Подвиг мој је, дакле, мој вапај ка Богу.
(старац Емилијан Симонопетритски)
Извор: Епархија зворничко-тузланска
