Пре тачно десет година, у освит великог празника Преображења Господњег 2010. године у Господу је уснуо уважени архијереј Српске Православне Цркве, митрополит Христофор (Ковачевић). Поред животописа преносимо интервју митрополита Христофора који је дао за Српске народне новине из Будимпеште, на Бадњи дан 2000. године. Разговор је водио новинар Драган Јаковљевић.
Повезан садржај:
Наше цркве су пуне верника
Када се зачињао српски духовни живот у Америци, најпре је основа једна епархија. Године 1921. Владика жички Николај боравио је у Америци и обишао све парохије које су тада постојале. До тада су руски свештеници опслуживали Српску цркву, али је те године формирана епархија Српске православне цркве за Америку и Канаду с невеликим бројем парохија. Најпре је епархија била у надлежности патријарха Димитрија, а администратор је био владика жички Николај. Пет година касније изабран је први епископ. То је био владика Мардарије Ускоковић. Епархија је наставила да живи и развијала се, а бројчано је ојачала приликом нових емиграната после Другог светског рата. Са њима су дошли и свештеници који су такође морали да избегну из тада новостворене Југославије.
*Када је и како дошло до формирања нових епархија у САД и Канади?
Реорганизација Цркве извршена је 1963.године и од тадашње једне епархије створене су три. Пошто је седиште првобитне епархије било у Либертивилу, она је претворена у централну, а придодате су јој две нове епархије – Западноамеричка и Источноамеричка и канадска. У то време је, на несрећу српског народа, избио раскол, подела међу Србима у Америци. То је трајало све до 1991.године када су се под окриље Српске православне цркве вратили они који су се од ње одвојили. Те године је централна епархија, као историјски значајна, уздигнута на степен митрополије. Ја сам до тада био епископ за Источну Америку и Канаду и предложио сам да се Канада издвоји као посебна епархија у саставу Српске цркве у Америци. Био сам годину дана администратор те епархије док није изабран њен епископ, па смо тако добили четири епархије. У међувремену су долазили нови имигранти из српских земаља, па су на америчком континенту никле и многе српске православне цркве. Са повратком наше браће који су се били одвојили од наше Цркве, број епархија на територији Америке и Канаде повећао се на пет. Сада је у току усвајање једног заједничког устава, па ће се наша Црква тамо убудуће звати Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. На јужноамеричком континенту имамо неколико парохија, па ће зато назив обухватати оба континента.
*У међувремену сте у САД основали Богословски факултет. Како делује та институција?
Пре више од педесет година постојала је Богословија у манастиру Светог Саве у Америци, али је доласком бројних свештеника из Србије после Другог светског рата та школа затворена после прве генерације одшколованих ђака. Богословски факултет је поново отворен 1985.године и већ десет година делује као самостална школа у оквиру Српске православне цркве. Наш факултет је био најпре огранак београдског Богословског факултета, а пре десет година добили смо повељу Светог архијерејског сабора да школа постаје самостална. Она је такође удовољила и стандардима и критеријумима америчког високошколског система. Сада је у току комплетирање библиотеке, да бисмо могли да уписујемо свршене студенте на постдипломатске студије.
*Српска црква на америчком континенту обавља своју мисију у специфичним условима, који се донекле разликују од оних који владају у матици, па и у осталим европским земљама.
Наша црква у Америци је саставни део Српске православне цркве и за њу важе сва правила која владају у оквиру целе Српске цркве. Једино што због специфичних прилика имамо самоуправу у материјалном погледу, али епископе бира Архијерејски сабор. Српска црква у Америци и Канади је од почетка имала свој устав који је благословио и Свети архијерејски сабор, тако да је та такозвана спољашња администрација аутономна. Црква у Америци делује у складу са тамошњим приликама. Ми имамо већ четврту, пету генерацију Срба који су тамо рођени. Црква мора да опслужује не само имигранте, који повремено долазе, већ и људе који су се тамо одомаћили и који више и нису дијаспора. Они су тамо рођени, баш као и ја. Ја себе не сматрам припадником дијаспоре, јер сам рођен у Америци, то је моја земља. Црква зато мора да опслужује своје вернике на оба језика. Поред сваке наших цркава постоје културни центри, дворане у којима се одржавају предавања из веронауке, свака парохија има свој хор, а на нивоу земље постоји певачки савез. То је дивна активност којом се гаји српска духовна и народна музика. Многи не разумеју све речи које изговарају, али се види да осећају оно што певају. На први поглед некоме може да изгледа чудно како неко ко не говори српски језик или потиче из мешовитог брака може да се осећа Србином. Али, сви они су верници Српске православне цркве и још у детињству су заволели свето богослужење, певање у цркви... Они знају све богослужбене песме и молитве, тако да језик и историју уче кроз призму црквеног искуства. То је најбоља гаранција за опстанак нашег народа, његове културе и језика.
*У епархијама Српске цркве у Америци је последњих година све више нових досељеника из Србије. Колико они остају верни својој Цркви и традицијама предака?
У Србији се, нажалост, често догађају разноразне катастрофе које нам аутоматски доносе таласе нових имиграната. Захваљујући њима, парохије у Америци и Канади могу да јачају. Ми имамо прелепе свете храмове, зидане у српском стилу. На почетку Срби нису имали новца да зидају нове храмове, па су куповали старе цркве разних вероисповести, обично у близини великих фабрика, стављали иконостасе и у њима обављали богослужења. После Другог светског рата, када је ојачала америчка економија, Срби су почели да зидају нове, прелепе цркве у српско-византијском стилу. Код нас нема парохије која нема уређену богомољу са пратећим просторијама, а често се купују и имања са шумом ван града за излете и дружења. Око цркве стално има неких активности. Ту су забаве, игранке, славе црквених општина, приредбе Кола српских сестара, концерти певачких друштава, школе веронауке за малишане... Тамо се више ''србује'' него било где, јер су деца заволела да певају и играју наше песме и игре, без обзира да ли су Срби по рођењу, да ли потичу из мешовитих бракова, или су пак у нашу веру прешли из других вероисповести.
*Колико Српска црква у Америци може да утиче да тамошњи Срби и њихови потомци сачувају свој матерњи језик?
У томе нам помажу нови имигранти и њихова деца. Јер, већ после прве генерације рођене у Америци, опасност од ишчезавања матерњег језика је много већа. Све зависи од тога где родитељи раде, с ким се друже, у каквом окружењу живе. Ако се нема с ким разговарати, језик се не може ни научити. Једино кад су у цркви могу да чују свој језик, своје песме, али се не може добро научити језик, ако га не говоре у кући. Учитељи језика треба да буду, пре свега, родитељи. Новији имигранти то и чине, али је двоструко више родитеља који не знају језик, па га самим тим не знају ни њихова деца. Они углавном потичу из мешовитих бракова, али редовно иду у цркву. Сваке недеље су у цркви, од почетка до краја богослужења, ту певају и причешћују се. Тако се чува вера. Сада је у Америци нова мода да се живи на периферији великих градова, али многи путују колима по више сати да би недељом дошли у цркву.
*У многим земљама света, међу којима су и Сједињене Америчке Државе, имиџ Срба и Србије је у последњој деценији пао на најнижи могући ниво. Колико је наша Црква у могућности да утиче на мењање негативне слике?
Српска црква је много учинила да сачува част, образ и српско име. Када је ова несрећа почела, ми смо веома испаштали и извукли најдебљи крај. Деца су била малтретирана и од стране својих вршњака, па чак и од неких учитеља, јер Американци на телевизији свакога дана гледају и слушају исту причу, Срби су направили ово или оно. Зато смо морали често да реагујемо код школских власти, јер њихови учитељи не знају шта говоре, као ни председник Америке, који је обрукао целу земљу. До јуче није знао ни где је Југославија, а већ држи предавања да су Срби до сада започињали све светске ратове. Ми много труда улажемо да објаснимо Американцима суштину проблема на Балкану и да им приближимо и садашње прилике и историјске чињенице. Већина потом бива изненађена, јер су о Србији и њеном народу имали друкчију слику, формирану у медијима последњих година. Многи чак признају да не виде или нису видели разлику између речи Србин и Сибир.
Животопис
Рођен је 25. децембра 1928. године у Галвестону oд оца Петра и мајке Ристе. На крштењу је добио име Велимир. Оба родитеља су, као емигранти, дошли из Црне Горе. Отац је у Америку дошао млад. Након што се снашао, послао је оцу писмо у коме га моли да му пронађе брачног друга и бродом упути за Америку. Отац одабира и шаље Ристу, кћер из угледне куће од Никшића. Она је, само неколико дана пре него што је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, бродом из барске луке испловила пут Америке. Њен брод је последњи испловио. Због новонастале ситуације све је убрзо било обустављено. Младост и цели живот Риста је провела у Америци и само једном се вратила у отаџбину. Посетила је Србију 1978. године, када је њен син Велимир ”постао владика”.
Велимир је био седмо дете од њих дванаесторо. Одрастао је уз цркву и у цркви Св. Константина и Јелене у Галвестону. Црква у Галевестону је један од најстаријих српских храмова у Америци. Од малих ногу Велимир је помагао у олтару. На школским распустима радио је у пекари и разносио је новине.
Након основног образовања, 1945. године упутио се у Либертивил, где је тек била отворена богословија при манастиру Светог Саве. Шест од седам уписаних ђака студије је привело крају. Двојица су примила монашки постриг, док су остали рукоположени у свештенички чин. Један од њих био је Велимир Ковачевић из Галевестона, потоњи митрополит Христофор. Имао је част да му један од професора буде владика Николај Велимировић који је предавао Нови завет и Омилитику, епископ Иринеј Ђорђевић је предавао Патрологију и Апологетику, епископ Дионисије Милојевић предавао је Канонско право и Литургику, архимандрит Фирмилијан Оцокољић предавао је Црквену историју и Догматику. Остале предмете, Српску историју, Српски језик, Стари завет, Црквенословенски језик, предавали су свештеници Милан Бркић и Јован Марчетић, јеромонах Димитрије Балаћ, Војислав Дошеновић, конзул Божидар Стојановић…
Богословију у Либертивилу Велимир Ковачевић завршио је 1949. године када се преселио у град Акрон, Охајо. По благослову надлежног архијереја, епископа Дионисија, на Спасовдан 1949. године Велимира је у чин чтеца постригао епископ Николај Велимировић. Своје даље научно усавршавање Велимир наставља на државном универзитету.
За време студија упознаје Милку Раичевић са којом ступа у свету тајну брака 20. септембра 1951. године. Исте године, 25. новембра, рукоположен је у чин ђакона, а 2. децембра у чин свештеника. Оба рукоположења извршио је Епископ америчко-канадски Дионисије.
Од 1951. до 1954. године био је парох у храму Светог Николе у Џонстауну, Пенсилванија. У овом периоду добија два сина, Петра и Павла. И поред својих парохијских обавеза, отац Велимир завршава студије философије и магистрира из области историје на државном универзитету у Питсбургу. За пароха при храму Светог Саве у Питсбургу бива постављен 1954. године, где остаје са службом до 1962. године. Ускоро добија још двоје деце, кћерку Валерију и сина Велимира. За време своје свештеничке службе у Питсбургу вршио је дужност духовника на четири локална универзитета. Обављао је дужност секретара Централног савета, био је директор Комисије за верско образовање и директор летњег дечјег кампа. Такође је био уредник два црквена журнала. На парохију Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу прелази 1962. године и на њој остаје до избора за Епископа источноамеричког и канадског. Епископ средњезападноамерички Фирмилијан одликовао га је чином протојереја на Божић 1964. године.
Када је настао раскол у Српској цркви у Америци и Канади 1963. године, протојереј Велимир Ковачевић остао је са својом парохијом уз Мајку Цркву и Патријарха српског. За време раскола био је ангажован од стране Светог Архијерејског Синода и Сабора као главни преводилац пред државним судом. Велики број докумената из тог периода он је превео на српски језик. Као парох јужночикашки, завршио је мастер студије на факултету Часног крста у Бостону. Докторске студије на Богословском факултету Универзитета у Чикагу привео је крају положивши све испите. Одбрану тезе спречиле су многобројне обавезе. Почасни докторат уручен му је 1997. године на свечаној церемонији Англиканске семинарије ”Нeшот хаус”. Након деветнаест година брака и четворо рођене деце, 1970. године протиница Милка уснула је у Господу.
На редовном мајском заседању, а на предлог Епископа средњезападноамеричког Фирмилијана Оцокољића, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве изабрао је 1978. године протојереја Велимира Ковачевића за Епископа источноамеричког и канадског. Исте године на, Духове 18. јуна, хиротонисан је од стране патријарха Германа, добивши име Христофор, по Светом Христофору. Христофор је био други српски епископ који је рођен у Америци. Први је Епископ хвостански Варнава Настић.
Као Епископ источноамерички и канадски развио је епархијски програм за верско образовање. Комплетно је компјутеризовао епархијску администрацију, по чијем систему се и данас ради. Представљао је Српску Цркву при конференцији православних епископа. Учествовао је у раду заједничке комисије православних и римокатоличких епископа, као и у православно-лутеранском дијалогу. Такође је представљао Српску Православну Цркву при Светском савету цркава. Предлаже Светом архијерејском Сабору 1983. године да се изврши арондација поверене му Епархије и да се оснују две: Епархија источноамеричка, са седиштем у Еџворту, и Епархија канадска, са седиштем у Торонту. Наставио је да управља Епархијом источноамеричком до 1991. године.
На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабран је за првог Митрополита средњезападноамеричког са седиштем у манастру Светог Саве у Либертивилу. Од његовог доласка за митрополита вршио је и дужност декана Богословског факултета у Либертивилу. Издејствовао је код државних власти да факултет буде признат на свим високообразовним установама у Америци и Канади, као и у Еропи.
Након арондације српских епархија у Сједињеним Америчким Државама, а на општу корист Цркве, 2009. године Ммитрополит Христофор добија нову титулу: постаје Митрополит либертивилско-чикашки, а поверену Митрополију средњезападноамеричку предаје Епископу новограчаничком Лонгину.
Митрополит Христофор се упокојио у навечерје празника Преображења Господњег 2010. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Патријарха српског Иринеја вест о упокојењу затекла је на светој Литургији коју је служио на празник Преображења Господњег. У своме телеграму саучешћа, између осталог, је написао: "Митрополит Христофор се упокојио и отишао Господу коме је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети Владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри Митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви..."
Своје последње дане живота митрополит Христофор провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У том манастиру живео је преко двадесет година. Ако се неко може назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у српској дијаспори на северноамеричком континенту, онда је то свакако митрополит Христофор. Беседник, преводилац, свештенослужитељ, отац и архијереј. Он је, уистину, одговорио своме времену у коме га је послао Бог, као и своме позиву. Епископ који је обележио историјске токове у преломним тренуцима по Српску Цркву у Сједињеним Америчким Државама и Канади. То је човек који је узео директног учешћа у одбрани једнства Цркве Христове, борећи се против цепања омофора Светог Саве и поделе међу браћом. Био је високо моралан човек. Неуморно је подучавао и беседио. Није се либио да укаже на неправду. Био је изузетан организатор црквено-административног поретка. Био је отац у правом смислу те речи. Строг, а истовремено необично благ, пун искрене љубави и разумевања. Са свега седамнаест година митрополит Христофор, тада богослов Велимир, упознао је Светог владику Николаја у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Може се рећи да је његов сусрет са овим светим човеком у основи одредио његов младалачки профил, као и целокупну његову животну путању. Био је и остао до краја свог овоземљског живота водећи бранилац реда и поретка у Цркви. Дочекао је да види, што му је и била жеља, остварење црквеног јединства на северноамеричком континенту, што је делом била и његова заслуга.
Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души Митрополита Христофора, неуморног прегаоца на њиви Господњој.
Вечан ти покој, ђедо!
Протођакон Дамјан Божић
Извор: Инфо-служба СПЦ
