Празник Светог пророка Илије, у недјељу 2. августа 2020. године прослављен је молитвено у манастиру Савина у Херцег Новом. Светом литургијом началствовао је Игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије уз саслужење савинске братије и молитвено учешће сабраног вјерног народа.
У литургијској бесједи којом је поучио окупљене вјернике, јеромонах Макрије је подсјетио на питање које Господ наш Исус Христос поставља свим покољењима у овом свијету: А када Син човјечији дође на земљу, хоће ли на њој наћи вјере?
“Да ли ће они који говоре да вјерују у Христа заиста остати вјерни до краја. Христос је ово питање поставио након оне приче о неправедном судији коју је испричао. Прича каже да је неком неправедном судији у неком граду стално досађивала нека жена, тражећи од њега да јој помогне око неког посла. Судија је био неправедан, као и многи данас који имају неку власт и очекују да од људи имају неки интерес и да им се они клањају. Ријетко ко је истински слуга Божији који не гледа ко је ко, већ власт коју је добио од Бога користи на своје и спасење својих ближњих. Христос тог неправедног судију из приче, ставља у позицију да он у једном тренутку каже себи: Хајде, да ми ова жена више не би досађивала, да јој испуним то што тражи иако од ње не могу имати никакве користи, али да ми, барем, не досађује. И он јој тако испуни молбу. Христос узима ову причу као примјер, како неправедни судија, иако невољно, испуњава молбу овој удовици. Он на овом примјеру даје један велики контраст како би ми схватили шта значи кад ми у својим молитвама тражимо помоћ од Бога, који је Отац наш небески. Христос каже: Па ако је овај неправедни судија, иако невољно, испунио овој жени молбу зар неће Отац ваш небески испунити молитве свима онима који траже од Њега оно им је потребно. И тада Он поставља питање да ли ће, када Христос поново дође на земљу, наћи вјере на њој. Да ли ће људи бити довољно упорни да, вјерујући, до краја изнесу свој живот у овом свијету“, говорио је отац Макарије.
Савински игуман је дао одговори и на питање гдје то људи поклекну, рекавши да је основа свега вјера.
“Никада Бог не поклекне и никада Он не може бити невјеран, већ то може само човјек, коме је дата сила и слободна воља. Бог од човјека никад не тражи нешто што овај не може да испуни и оно што му Он није дао. Али човјек је тај који поклекне кад нема вјере да истрпи и сачека до краја оно што му Бог шаље, него хоће прије времена да испуни оно што он сам хоће. Журећи да узме нешто што му не припада, човјек хоће да испуни своју неприродну страст с обзиром да се налази у стању пада. Бог му такву намјеру неће испунити, јер је погибао за човјека да добије нешто чак и ако моли и тражи, у вријеме кад није способан да тако нешто и понесе“, поучио је вјернике сабране у савинској светињи јеромонах Макарије.
Отац Макарије каже да нам се из овог разлога чини да многе наше молитве остају неиспуњене, не зато што Бог неће или не може да нам их испуни. То се дешава зато што Бог врло добро зна шта и колико ми можемо да понесемо не желећи да испуни човјечију вољу, каже отац Макарије, дајући одговор и на питање шта бива ако је човјек упоран у томе да испуни своју вољу, противећи се Богу и свађајући се са Њим.
“Такав човјек се неминовно, временом раслаби, уништивши себе и психички и физички, што се пројављује у облику разних болести. Када себе раслаби, ратујући с Богом, желећи да узме нешто што му не припада када за то није вријеме, немајући вјере да сачека Бога, човјек изврши самоиубиство. Он убије себе на духован начин, док неки чак и физички изврше самоубиство. Када човјек већ изврши духовно самоубиство, он више није способан да било шта прими од Бога, зато што је уништио храм Божији, а то је тијело његово. Уништивши своје физичко тијело, које је храм Божији, кроз гријех, непослушање, самовољу, од човјека не остане ништа што би могло да се састане и сусретне са Богом. Такав човјек постаје мртав и прије смрти. У овако страшно стање човјек може да упадне само због своје самовоље, сујете и гордости, додатно подстицан од ђавола, док он, јадник, мисли да Богу служи, у ствари Му се противећи читавог свог живота. Зато Бог са болом поставља питање: Када Син човјечији дође на земљу хоће ли на њој наћи вјере?“, бесједио је отац Макарије.
Игуман манастира Савина подсјећа да оног тренутка кад човјек умре за њега настаје Страшни суд и Други долазак Христов.
“Ипак прије него што умре, још у овом животу човјек се опредјељује за вјечну погибао или за вјечну радост. Ми се за то опредјељујемо сад, у овом тренутку. Данас, овог тренутка, овог секунда, ми се опредјељујемо или за Царство небеско или ратујемо против Бога, супротстављајући му се. Сад и овдје су сви одговори на то питање, не треба да чекамо сјутра, мјесец дана, годину, пет… Ако се сад, у овом тренутку, не одлучујемо за Бога никада се нећемо одлучити. Јер када својом слободном вољом, коју је Бог као силу дао човјеку, изаберемо куда идемо, онда све своје психофизичке силе усмјеравамо у том правцу. Ако је он богопротиван онда ћемо се Богу противити до краја живота и као такви скончати. Бог нас је у току овоземног живота призивао Себи на разне начине, приволијевајући нас да не идемо тим путем. Ако смо, ипак остали упорни, мислећи да тако Богу службу чинимо, онда ћемо и у смрт ући са таквом унутарњом намјером и вољом, начинивши себи пакао још у овом животу и продужавајући га у вјечности. Давши нам разум да сагледамо животне ситуације, доносећи закључке кроз њих гдје је Бог и ко је Бог, Он нам даје шансу да се спасимо. Нико умјесто нас то не може учинити, јер је то Божија правда“, поучио је вјернике савински игуман.
Отац Марије се осврнуо и на празник Светог пророка Илије који је, по његовим ријечима, велики наук за све нас, јер је Свети Илија прошао свој духовни пут ношен својом огњеном вјером.
“Свети Илија је, бјежећи од оне жене која га је јурила у пустињи, осјетио бесконачну слабост, али и бесконачну силу Божију када је спалио оне богопротивнике жречеве. Човјек мора да осјети и једну и другу страну да би познао своју немоћ, а кроз њу и силу Божију. Зато када се пророк Илија жали Богу да је остао сам и да нема никога ко још вјерује, Бог му каже да није сам и да Он има још седам хиљада душа, које нису своја кољена приклонили Валу, односно идолима и који истински вјерују у Бога. То су они који се боре да испуњавају заповијести Божије, они који се противе себи а не Богу, јер је противљење себи истинска борба. Гријех треба да тражимо увијек у себи, а никада у свом ближњем. Чим добијемо помисао да је ближњи нешто крив, да је неко поред нас грешан или је нешто погријешио, знајмо да смо промашили и да нисмо са Богом. То је вјера Светога пророка Илије. Само таква вјера има смисла и само ако на тај начин вјерујемо, можемо доћи и се, тражећи помоћ од Светог Илије. Ако другачије вјерујемо, ми смо онда странци који познају Светог Илију и чији истински Отац небски није наш Бог“, казао је отац Макарије.
Савински игуман је на крају своје илинданске бесједе позвао све нас да се потрудимо, да држећи пажњу на себи видимо своје гријехе, кајући се за њих како би нашли истинског Бога у себи и видјели да је Он милосрдни Отац који нам помаже да, ходећи овим свијетом, истински служимо Њему, клањајући се и у овом животу и у вјечности, истинском Богу Оцу, Сину и Светоме Духу.
Слободанка Грдинић
