Циклус предавања и представљања књига који се одржава у склопу Љетње школе вјеронауке за одрасле при подгоричкој Цркви Св. Ђорђа под Горицом настављен је и ове сриједе, 19. августа, у Дому Светог Георгија. Тема предавања била је “Јеванђеље по Јовану, богословски значај” и приказ књиге владике Атанасија Јевтића “Од Откривења до Царства Небеског” – предавач протојереј-ставрофор Драган Станишић.
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈОВАНУ – БОГОСЛОВСКИ ЗНАЧАЈ
У књизи Новог завјета, четврто по реду, налази се Јеванђеље Светог апостола Јована, ученика “кога љубљаше Исус”. За разлику од синоптичких јеванђеља (по Марку, Луки и Матеју) која неки тумачи називају “тјелесним”, из разлога што она углавном описују дјела која је учинио Исус, ово јеванђеље је добило назив “духовно”, јер је његов садржај богословски. Намјесто педесетак Исусових парабола које наводе синоптичари, почињући своје Јеванђеље химном Богу Логосу , кроз Кога је све постало и Који “постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине” (Јн.1, 14), Јован наводи дуге Исусове бесједе. Те бесједе углавном слиједе послије неких Исусових чуда и радњи који имају богословско значење, и у тим бесједама Исус тумачи њихов дубљи смисао.
Тако, послије чуда претварања воде у вино на свадби у Кани Галилејској (2,1-12) и изгона трговаца из јерусалимског храма (2,13-25), Исус разговара са Никодимом (3,1-36), а потом са Самарјанком (4,1-45). Ти разговори објелодањују нови почетак за човјечанство кроз поновно рођење у Духу кроз Исуса Христа. “Заиста, заиста ти кажем, ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега”(3,3). “Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему”(3, 36).
Затим, послије исцјељења болеснога у бањи Витезди (5,1-16), Исус говори о томе да је Син раван Оцу и да онај “ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао”(5,23), а да ће они који буду слушали Његову ријеч и вјеровали Ономе Који Га је послао имати “живот вјечни”(5,24).
Исусова евхаристијска бесједа о хљебу живота (6,22-71) слиједи послије чуда умножавања хљебова (6,1-15) и ходања по мору (6,16-21). Он каже: “Ја сам хљеб живи који сиђе с неба: ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета”(6,51).
Од чуда која се наводе у синоптичким јеванђељима, Јован наводи само два: умножавање хљебова и ходање по мору. Али, он наводи пет чуда којих нема код синоптичара: претварање воде у вино (2, 1-12; 4,46), исцјељење сина царева човјека (4, 46-54), исцјељење болеснога у бањи Витезди (5,1-11), исцјељење слијепога (9,1-40) и Лазарево васкрсење .
Јованово јеванђеље завршава се ријечима: “Има и много друго што учини Исус, које кад би се редом записало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге” (21, 25). Ово значи, ма колико човјек писао о Богу, то није све. Свети апостол и јеванђелист Јован је први назван Богослов, јер о свим овим догађајима не говори само у историјском смислу, већ у дубљем, теолошком домену . Послије њега тог назива удостојили су се само још два теолога: Свети Григорије Богослов и Свети Симеон Нови Богослов. Наш Теолошки факултет у Београду слави као крсну славу овог светитеља.
Владика Атанасије Јевтић Од Откривења до Царства Небеског
Издање: манастир Острог, манастир Тврдош, Бијели Павле, Јасен и Братство Св. Симеон Мироточиви
Владика Атанасије у овој књизи, која је уствари зборник његових предавања која је држао у виду једног курса за ширу публику у сали Српске патријаршије с почетка деведесетих година, бави се темом вјере у Свету Тројицу . Он сматра да је човјек постепено и и преко ријетких људи напредовао вјековима до такве вјере. Првобитно, човјек је у рајском врту знао свога Творца непосредно, свакодневно је могао да га види. Падом Адама у гријех, настала је декаденција човјека у односу према Богу. По владици Атанасију, та декаденција је појава многобоштва. Већ у рајском врту, као неко божанство намеће се змија, односно Сатана, вара човјека и он се све више крије и бјежи од Бога. Налази све више нових богова и божанстава којима се клања и сасвим постаје неспособан за истинито богопознање.
Божанско откривење је иницијатива самога Бога да се јави човјеку. Он је тај који се нама открива, а открива се зато јер постоји и претпоставља нас који смо способни да примимо откривење. Откривење је догађај који није завршен. Библијско Откривење претпоставља Личнога Бога. Већ стварање свијета је откривење Бога као Творца. Стварањем човјека, настао је однос између Бога и човјека заснован на откривењу живог и истинитог Бога. Откривење афирмише и Бога и човјека. Библијско Откривење, јављање Бога, није само ствар прошлости, него је оно отворена врата за јављање у будућности. Апостол и јеванђелист Јован Богослов на острву Патмос је имао нејасна и тајанствена виђења која говоре о будућности Цркве.
Бог држи у Својим рукама и у Својој власти то Своје јављање. Божије јављање јесте догађање, то је свештена историја окренута будућности. Ријеч Господ значи да је Он господар јављања, а то је власт слободе, власт љубави. Он је Онај који јесте, који беше, и који ће доћи.
Бог се јавио Мојсију, и чак говорио с њим као пријатељ пријатељу, лицем к лицу. Претходна откривења у Старом завјету нијесу потпуна. Бог се Авраму јавио у виду три путника, три анђела, али праобразно, Мојсију у виду гласа, у виду надахнућа. Мојсије је тек на Тавору из оног свијета заједно са Илијом пуније видио Христа, али и ово јављање је непотпуно у односу на пуноћу јављања Христа послије Васкрсења и другог Његовог доласка. Дакле, ријеч је о постепеном Божијем јављању и откривању.
Бог се од почетка открива човјеку у заједници три лица, Оца, Сина и Св. Духа. Али, да Син Божији није постао човјек, ми не бисмо знали да је Бог Тројица . У Новом завјету имамо пуноћу Откривења Свете Тројице у његовој Цркви. Црква, тј. хришћанство, види свијет и сагледава га у свјетлости Откривења. Присуство Божије и стваралаштво у свијету повезује се са сликом храма у којем је Бог домаћин. Откривењско гледање на свијет је питање: да ли смо ми прави домаћини у свијету, да ли бринемо о Дому Божијем. У Светој литургији можемо да видимо да се свијет може спасити само кроз човјека. Савремени еколошки проблем је по владици Атанасију питање повратка човјека човјеку, његовој човјечности. Еколошко питање мора бити повезано са божанским планом спасења човјека и свијета. Све што је на земљи треба да је припрема за Небеско царство. Са доласком Христовим небо је сишло на земљу, а земља узлази на небо. Црква Христова је васпостављање новога поретка, новога односа човјека са свом творевином. Светитељи су осјећали одговорност према природи, одговорност за спасење све творевине, свега свијета, закључује владика Атанасије .
Следеће недјеље, 26. августа, завршава се циклус предавања Љетне школе темом: Јеванђеље по Матеју и приказом књиге владике Иринеја Буловића о причешћу.
протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић
