Старац Јустин (Пирву; 1919-2013) био је један од најпознатијих румунских духовника. Уживао је огромну љубав и поштовање верника. У манастир који је основао, Петру-Воде, и чији је духовник био до краја свог земаљског живота, код њега по поуку нису долазили само православци из Румуније, већ и из других земаља. У даљем тексту наводимо неке његове духовне савете који су прикупљени из различитих публикација.
– Оче, да ли су данашњи људи паметнији од оних који су живели пре 50 или 60 година? Да ли су мудрији? Да ли су их историјска искушења опаметила или заглупела? Полице у књижарама су препуне издања, а купци су ретки. Зато су кафане пуне...
– Да, људи су постали боље информисани, али не знају шта да раде с информацијама, оне често изазивају пометњу у глави. Људи су књиге заменили телевизором, а телевизор одучава човека од размишљања, човек гута већ готове информације не укључујући мозак. Да ли су то рекли на телевизору? Значи, тако је, значи истина је!... Кад човек прочита књигу то је исто као да препешачи пут, да дође до потребног места. Човек има времена да корак по корак посматра све што се налази око њега!...
Омладину треба спасавати од утицаја телевизије која на известан начин испира младе мозгове. За то су криви и родитељи и наставници!... Ђаво ће на своју страну пре привући неуког него човека који уме да поставља питања, који зна Христове приче, који зна молитве и који у разговору може да наведе мудре изреке из Патерика.
* * *
– Да ли је библијски таленат слика човековог талента? У којој мери је крив онај ко не употребљава таленат на корист, ко га не умножава?
– Наравно, интелектуалцу, човеку који има благодат, а тим пре генијалном човеку, Бог даје на кредит најизврсније таленте. Међутим, наступиће тренутак кад ће те Бог упитати: шта си урадио с овим даровима, да ли си их умножио и да ли си њима украсио животе других људи? Талентовани људи и интелектуалци имају велику одговорност према својим нацијама: они одговарају за њихове заблуде, за њихове падове.
– Да ли постоји противречност између науке и вере?
– Вера помаже науци, наука помаже вери. Али тамо где има много науке настаје и велика гордост.
* * *
– Колико је тежак грех гордости?
– Тежак је, тежак! Гордост у трен ока траћи оно што је душа прикупила за цео живот проведен у молитви. Кад се гордимо својим добрим делима то потире све заслуге пред Богом. Једном је жену једног богатог човека неко упитао зашто се облачи једноставно, без много накита, док се многе жене кад излазе дотерују како која уме и ките се драгуљима. Жена је одговорила: „Зато што су мом мужу довољно драгоцене моје врлине.“ Због огромне гордости дешавају се сви ужаси на овом свету, људи нису свесни своје ограничености све до последњег тренутка...
– Зашто Румун лаже?
– Зато што га нико није уверио у то да је лаж ружна, да због ње човека почињу да мрзе људи из околине.
Обичан човек лаже још и због тога што политичари горе лажу. И тако настаје затворени круг лажи, нико никоме не верује!... Бог строго кажњава лаж, она треба да буде строго кажњива и по закону.
– Шта је скромност? Зашто је добро бити скроман?
– Скромност је украс за хришћанина.
* * *
– Научили смо да управљамо коњским снагама у својим колима; даљинским од телевизора који нам омогућава да видимо шта се дешава у свету у датом тренутку; најсложенијим врстама оружја и атомском енергијом – чини се да је човек већ спреман да изјави да се не боји Бога. Шта је страх Божји?
– Страх Божји? То је љубав према Богу. То значи да човек воли Бога са страхом да Га може изгубити, да без Њега за човека нема пута на овом свету, ни на оном, будућем. Човек без Бога је исто као путник који је залутао у пустињи: пустиња ће га прогутати. Без Бога је човек као празан панцир... „Откако сам почео да се бојим Бога, више никога се не бојим,“ – говорио је неко од светих отаца позивајући се на једног цара из старих времена.
* * *
– Шта вам је највише помогло да опстанете док сте били у затвору?
– Знаш, тамо је све помагало: и младост, и полет, и молитва, и љубав према друговима, и љубав према Богу... – имао сам времена да о свему томе размишљам, зато што човек овде више нема времена да размишља, као да је доспео под жрвањ воденице. Све се зауставило 1948. године, били су строго забрањени чак и молитвеници. Али они који су се 1948. године обрели у затвору знали су напамет молитве, чак и Добротољубље; било је пет преведених рукописних књига Добротољубља које су затвореници давали једни другима. Колико су добра учиниле ове књиге сачуване у сећању! Невероватно, али ове књиге никад нису имале такву вредност и такав значај као у овим најтежим условима.
– И није било никога ко би пожелео да све то оконча, нико није желео да дође смрт, само да не живи у том кошмару?
– Никога! То никоме ни на памет није падало. А смрт је за нас била као свадба.
– Оче, судећи по ономе што говорите, искушења која је ваше преподобије морало да преживи, више изгледају као благослов него као бреме, и чини се да је лажна слобода коју сад поседујемо, тежа него патње прогона. Каква је заправо истинска слобода? Шта значи слобода у духу?
– Слобода у духу је живот ван греха; слободан је човек који је слободан од страсти.
Слобода у духу је ван институција, чак је и Црква, у коначном, подвргнута кварењу, непорочност стиче кроз благодат коју Господ даје. А шта ће се десити с онима који живе по телу кад наступи крај света? За трен ока ће се променити.
* * *
– Сматрам да су затвори послужили као основа за обнављање нашег хришћанства. У суштини, тамо је било све за шта ми ионако, добровољно треба да улажемо напоре: да постимо, да се посветимо бдењу, да се удубимо у молитву и да живимо у име Господа. Да човек осећа Његово присуство где год да се налази. А у осталом, шта је било – јело – сваки дан, послушање – ако можеш, попусти брату и тако даље...
– Који је узрок тога што духовни живот не може да се поправи?
– То што је ослабила љубав међу браћом и један човек више не може да схвати другог. А шта се може обновити без јединства?
– Шта да радимо како бисмо сачували љубав и јединство?
– Треба много да се молимо, зато што молитва помаже међусобно разумевање. Али ми се, авај, више бринемо због материјалних проблема него због духовних. Раније су силе зла биле везане молитвама великих богомолника; њихова молитва је поседовала огромну снагу. И засад Бог не пушта силу сатане, јер свет није припремљен... Ђавоља сила се крије у нашим страстима и злоделима...
* * *
– Старац Пајсије Светогорац је говорио да основу духовног живота представљају мисли о другима: прво помисли на свог ближњег, па затим на себе. Како у морално палом друштву, у условима кризе и сиромаштва да сачувамо ову основу?
– Знаш, хришћани треба да уче да дарују; да умеју да деле с братом оно мало што имају. Само се у томе састоји метода нашег отпора у тешка времена. Што је човек ближи свом ближњем, ближи је Богу. Зато прави човек којег треба да волиш није онај ко се вози колима, лимузином, већ онај ко иде пешке, ко је болестан, чија је торба празна. Наш ближњи је онај ко има неку нужду. Овде се открива Јеванђеље, а не у цитатима на конференцијама. Наша практична примењивост је управо у томе: да умемо да олакшавамо оскудицу и болове, не само материјалне, већ и душевне...
Колико је нас, хришћана, спремно да данас прими патњу, колико је спремно на трпљење, колико је спремно да носи крст? Врло мало. Али тако је увек: већина не осећа бреме и тежину крста, већ малобројни, изабрани.
Нека би нам Бог помогао да са свом храброшћу и са свом љубављу преживимо предстојеће недаће и искушења, јер ће нам све то донети радост на небу: „Ходите код Мене сви натоварени и Ја ћу вам дати мир.“ Амин.
* * *
– Оче, шта мислите, која врлина или које дело могу да нас сачувају од пада у садашњем времену и у будућности?
– Самоодрицање. Не преостаје нам ништа друго него да узмемо на себе Христов јарам, да узмемо Његове рите, све Његове муке. И онда ће нас добри Бог наградити даром молитве. Има и међу нама људи који могу да падну, да падну у провалију, али има људи који ће сачувати достојанство, и захваљујући њиховим достојним молитава које Бог прима, људски род ће бити спасен. Али не будимо немарни. Нека нас не искушавају све такозване радости овог земаљског живота. Треба унапред да васпитавамо своју децу, да формирамо сами себе, да научимо да постимо, да се молимо, да сачувамо себе у стању блискости Богу. Кад нас напусти стање блискости Богу, ми падамо у очајање. Врло је важно да човек чува себе од очајања. Морамо бити свесни да човек увек, у сваком тренутку пребива на овом степену полета. Очајање није за хришћанина. Очајање је само за човека који се везао за материјално.
* * *
– Чуо сам једном од једног свештеника да чини грех онај ко даје милостињу себи сличнима, који су радно способни, али су навикли да просе и другачији живот више не могу да замисле. Поред њих расту деца коју од малих ногу терају да просе, и која се после целог живота баве овим „послом“ који су научили од својих. Шта мислите о томе? Да ли је грех подстицати нерад?
– Као што је рекао један од отаца: „Мили, ако сматраш човека добрим, тако ће и бити, а ако га сматраш лошим, тако ће и бити.“ И исти отац наводи случај из Патерика кад је неки богаташ дао сиромаху свој капут, а сиромах је узео и продао капут, а новац је пропио. И онда је богаташ почео да сумња: „Како то, дао сам му капут да га обуче, а он га је продао и пропио!“ – и био је незадовољан. А ноћу је уснио сан у којем му се јавио Господ Христос, имао је на Себи капут који је овај дао сиромаху и упитао је доброчинитеља: „Је ли ти позната ова одећа?“ Он одговори: „Да, Господе, знам га, то је мој капут!“ Господ је на то одговорио: „Не жалости се. Ја га носим.“
А имамо и супротан пример. За сиромашног човека ће већа помоћ бити да га научимо да пеца рибу како би могао да се прехрани у току преосталог живота, него да му дамо једном да се наједе рибе, па да га после тога поново избацимо напоље.
* * *
– Шта је искушење? Како хришћанин може да одоли искушењима која испробавају његову чврстину у сваком тренутку и дању и ноћу?
– Искушења представљају покушај ђавола да зароби душу хришћанина... Искушење делује тамо где је одбрамбени зид слаб. Искушења желе да пробуде страсти у човеку, да га ослабе у вери и у способности да се брани. Понекад напад зла бива толико јак да се човеку чини да губи контролу над ситуацијом и каже да је наступио „зао час“. Човек баш тада треба да ојача, да не падне. Хлебом и водом молитве човек може да очврсне пред искушењима на свом животном путу.
– Шта човек треба да чини ако га је задесила невоља? Једни почињу да пију да би угушили горчину; други све проклињу. Како хришћанин треба да се понаша у невољи?
– Како ће морнар поступити кад почне бура? Засукаће рукаве и покушаће да се бори с невременом, помагаће и другима. Ако те је задесила невоља, размишљај врло трезвено, знај шта треба да радиш. Почеће да пије онај ко је слаб, у ствари, таквима је потребан само повод... Њих не треба жалити, већ их треба извлачити из тог стања. Невоље су исто што и искушења: ако их човек не савладава помоћу молитве, разумевања и вере, узалудно је живео лепим хришћанским животом у мирном периоду...
* * *
– Оче, један проницљив човек је приметио: сви затвори су закључани и добро се чувају, али су без обзира на то препуни људи, док цркве држе широм отворена врата и дању и ноћу и притом су скоро увек празне. Зашто народ лакше доспева у затвор него у цркву?
– И ђаво на овом свету ради свој посао, не треба мислити да се спасење, хармонија и унутрашњи мир постижу без икаквих напора. Што више труда улажеш у спасење, што више искушења те напада, тим је дубљи твој осећај задовољства као истинског хришћанина.
* * *
– Да ли је смрт крај или почетак?
– Смрт је прелазак: није случајно што ми све што је смртно такође називамо пролазним, односно оним што треба да потчинимо непролазном.
У Патерику има једна прича о двојици хришћана која су радила у шуми: требало је да посеку дрво. Један од њих каже: „Ето, тако је и с људским животом: живимо, копрцамо се, а на крају долази смрт и посече нас као ово дрво и ништа од нас не остаје.“ Други се није сложио: „Неће бити тако, брате. Тек кад посечемо ово дрво знаћемо да ли се може употребити за изградњу куће, да ли је добро за намештај за кућу или се чак може искористити за музички инструмент, или је дрво добро само да се спали у ватри. Исто се дешава и са човеком: у одређеном тренутку Бог ће га ставити на вагу – и одредиће му или срећну судбину, или ће га бацити у вечни огањ. Човек се за вечни живот припрема цео смртни живот. Ако не прође кроз смрт не може стећи бесмртност.“
Извор: Православие.ру
