Данас 21. августа када наша Света Црква молитвено прославља Свете преподобне Зосима и Јакова Туманске Чудотворце, први пут у свом родном месту Кушићима код Ивањице, Свети Јаков Тумански је свечано обележен.
Светом Литургијом на овај празник началствовао је архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење свештеника: пароха миланџанског Зорана Стевлића, пароха ковиљског Јована Кушића и ђакона ивањичког Ивана Ћурчића. За певницом је певао свршени матурант Цетињске богословије Стефан Стевлић. После заамвоне молитве пререзан је колач у част Светих преподобних Зосима и Јакова Туманских након чега се отац Гмитар обратио верном народу. Отац Гмитар је подсетио на речи из Светог Писма где се каже: „Ево дана којег створи Господу радујмо се и веселимо се у њему.“ То је заправо овај данашњи радостан дан за све нас који смо се сабрали, али и за све оне који овде нису, али су духом присутни. Отац Гмитар је рекао да је повод за ово наше данашње сабрање празник Светог преподобног Јакова Туманског који је овде из наших крајева. У наставку, отац Гмитар се захвалио на ангажовању и великом труду оцу Зорану и његовој породици на овој свечаној прослави и рекао да овај дан треба да пређе већ у традицију и да се редовно обележава. На крају, отац Гмитар је рекао да требамо да се молимо Светим преподобним Зосиму и Јакову Туманским јер су они наши заступници пред престолом Свевишњега.
Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне који су дошли. На крају парох миланџански Зоран Стевлић захвалио се свештеницима и свом верном народу који је дошао да свечано прослави свог Светитеља преподобног Јакова Туманског.
Свети Јаков (Радоје) Арсовић, рођен је 13. децембра 1893. године у Кушићима код Ивањице. Био је пето дете по реду оца Јевта и мајке Саве, а Свету тајну крштења примио је седам дана после рођења. Крстио га је свештеник Јован Поповић. После основног и средњег образовања отиснуо се пут Француске на студије. Завршио је два факултета, један на Сорбони у Паризу, а други у Монпељеу. Захваљујући овом успеху радио је као дипломата у представништву Краљевине Југославије у Француској. Задивљен личношћу и мисионарством владике Николаја Велимировића, он се одлучио за монашке завете. Након богомољачког сабора у Врњачкој Бањи, Јаков одлази у Охрид, а потом у Битољ где је био уз владику Николаја. Када је владика Николај постављен за Епископа жичког, Јаков је са њим пошао као и многи монаси, монахиње и свештенство. Када је Манастир Жича бомбардован 1941. године, у манастиру је за певницом остао само Јаков. Био је тешко рањен и једва је остао жив. У току Другог светског рата отац Јаков је живео у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. У Београду је током рата држао проповеди немачким војницима, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање.
После ослобођења, Јаков је доживео велика мучења од стране комуниста. Комунистичке власти су му направиле заседу у селу Раброву код Пожаревца. Од последица тог напада он се упокојио фебруара месеца 1946. године у селу Раброву у дому Васе Поповића. Видевши да му се приближава крај домаћине је замолио да позову оца Теофана из Манастира Тумана да га причести. Примивши Свето Причешће, опростио се са присутнима и дао завештање да буде сахрањен у Манастиру Туману. Јаковљев гроб је од 1946. године био стециште многих ходочасника. Блаженопочивши патријарх Павле, који је долазио у Тумане, редовно је одлазио на гроб оца Јакова и у сузама се молио речима: „Свети преподобни оче Јакове, моли се Богу да и мени Господ да твој подвиг.“ Након обретења моштију преподобног Јакова многи су се поклоници у манастиру исцелили призивајући овог угодника Божијег.
Извор: Епархија жичка
