У суботу, 26. септембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свечано празнично бденије у спомен празника Часног Крста – молитвеног сећања на два значајна догађаја хришћанске повести – проналазак Голготског крста и његов повратак из Персије у Јерусалим. На сам празник Часног Крста, Његово Преосвештенство Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслуживање братства храма. Својим појањем, Свету Литургију је улепшао хор Саборног Богородичиног храма под руководством протопрезвитера Драгослава Милована.
Након прочитаног јеванђелског зачала о страдању Господњем, верницима се обратио протојереј-ставрофор др Зоран Крстић упутивши на необичну поруку коју преноси јеванђелиста: “Зар није чудно да човек или група људи суди Сину Божијем? Још даље, Син Божији се не противи томе и исти ти људи га разапињу на крст. Заиста, крајње чудно је да човек суди Богу. Сви ми који смо јутрос дошли на Свету службу, поклонили смо се крсту и на тај начин смо урадили необичну радњу. Поклонили смо се знаку који је био знак највеће срамоте. Син Божији није случајно разапет на крсту, већ је то било најсрамније убиство”.
Затим, отац Зоран је говорио о значају хришћанског крста у животу сваког појединца: “Крст је знак наше вере и означава оно што непрестано имамо у цркви. Поклонили смо се Часном крсту и изнели став да се поклањамо Тајни живота. Када у Цркви говоримо о Тајни, тада под њом подразумевамо други појам него што се користи у свету, где тајна означава нешто што је скрвено. Напротив, у Светим Тајнама ми ништа не скривамо, него откривамо. Ова служба јесте тајинствена не зато што је скривена, већ због тога што се у њој открива Тајна живота.
О читавом свету говоримо као Тајни. Све наше Свете тајне откривају по један елемент опште тајинствености, постојања Бога у историји и његове љубави према нама”. Закључујући своју проповед, протојереј-ставрофор Зоран Крстић је подсетио на други догађај у оквиру празника посвећеног Часном Крсту и на заповест о љубави Светог Јована Богослова – заповест која излази из старозаветних оквира и подразумева да љубав своје последње упориште проналази у страдању и предавању за ближњег.
Извор: Епархија шумадијска
.png)
