Личност, иако јединствена и непоновљива, нестаје. Смрт разара човека, разбија јединство његово раздвајајући душу од тела, и личност нестаје. „Господо, смрт је најочигледнија и најуниверзалнија стварност у свету. У самој ствари, последња, звршна стварност људског живота на земљи јесте смрт. Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша?“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Смрт је постала једина религија против које се савремено човечанство бори заборавом, хедонизмом и свиме другим што је умножава. Забава је постала индустрија смрти, али не само смрти тела, већ оне страшније – смрти душе. Када смрт разбије личност, одвоји душу од тела, заборав је оно што излечи бол оних што остају, а брзина живота донесе нове бриге, уживања и окупације.
Заиста, ништа страшније не би било од овога живота када би се он завршавао са гробом, заборавом или ништавилом о којем неке религије говоре. Али, иако је Бог све створио из апсолутног ништавила („ни из чега“), то ништавило није оно у шта све створено треба да се врати. Бог је ово своје благовољење да свет треба вечно да постоји, објавио послањем Сина Свог у свет. Бог је постао човек, истински човек – Богочовек, који је искусио страшну смрт на Крсту, и исту победио својим славним Васкрсењем. До васкрсења смрт је била друга природа човека, а од Васкрсења друга природа човека је постала бесмртност, а смрт је постала неприродна.
Хришћани и даље умиру, али је то умирање другачије него пре. Сеје се тело смртно, како каже Апостол Павле, и оно клија, расте и ниче у тело бесмртно. Када дође време Свети Дух ће га оживети, усавршити и поново сјединити са душом, јер како каже Преподобни Јустин Ћелијски: „једини смисао људског постојањау овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини.
Света Литургија је „најсавршенија“ молитва за све, место где се приноси Богу Бескрвна Жртва за живот целог света, место помињања свих и свега и место сједињења са Богом. Ово помињање је од вечноживотног значаја за човека. Молећи се за некога (првенствено на Литургији) Црква се моли да га Бог држи у свом памћењу. То је једини начин да неко не ишчезне услед смрти и заборава, јер само оно и само онај који постоји у памћењу Божијем заиста постоји. Због тога је молитва Богу за некога, и живога и уснулог, израз велике љубави која доноси много користи и ономе који се моли и ономе за кога се неко моли.
Црква је одредила и дане када се треба посебно молити Богу за упокојене, а то су суботе и задушнице (4 пута годишње). Такође, по упокојењу приносе се Богу молитве за покојника у трећи, девети (у народу седми) и четрдесети дан. У ове дане (3 и 9), како пише у житију Светог Макарија Великог, бива поклоњење душе Богу а „у четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима“. Због тога се Црква у овим молитвословљима моли Богу за опроштај грехова и упокојење у „месту светлом, у месту цветном, одакле одбеже бол, туга и уздисање“, где сви праведници блаженствују чекајући Васкрсење. Парастоси се врше и на пола године и годину од упокојења.
На крају, треба се сетити речи једног савременог богослова који каже да „истински живимо само у оном степену у којем ће нас се сетити и коначно нам дати „ипостас“(истинску личност, постојање) Бог у Царству Сина Свога“, због чега хришћани вековима говоре: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк. 23, 42), и непрестано приносе молитве Богу једни за друге.
протонамесник Бранко Чолић
