Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”
Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене.
У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”.
Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”.
Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару.
‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић.
Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију.
‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница.
С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља.
‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић.
Мирјана Сретеновић
Извор: Политика
