КАДА СУ МАЧЕВИ РАСКОВАНИ У ПЛУГОВЕ (Поводом упокојења патријарха српског Иринеја)
После упокојења блажене успомене патријарха Павла и завршетка једне мучне епопеје српског народа, вољом Духа Светог и архијерејског сабора СПЦ изабран је епископ нишки Иринеј за првојерарха на аутокефалном трону Светог Саве.
Сваки од нас архијереја који смо тог дана седели у Сабору СПЦ у Београду, сећа се да је владика Иринеј одбијао да се прими те дужнсти, али сви смо као један рекли да треба да се прими. А он по души монах и послушан примио се.
Терет који је преузео није био ни мало лак: на све стране су још крвариле ране од ратова који су прешли преко глава српског народа.
Али, дошло је ново време, времеда се мачеви раскују у плугове и један сасвим другачији однос државе и друштва према вери па и према СП Цркви.
И док је у време патријарха Германа Црква преживљавала на маргинама државе, а у време патријарха Павла била у збеговима и склоништима са народом, сада се нашла у жижи свакојаких збивања.
Време патријарха Иринеја није било ратно, али мирно није никако било. Заиста, више нису по улицама били људи у маскирним оделима, дисало се слободно.
Али колико је слободе имала Црква?
Одједном, са задњих страница дневних листова Црква је дошла на прве странице. И прозивана је за све: и зашта треба и зашта нетреба.
Саборски отац
Овакакав нови положај донео је кошаве па и олује у раду Цркве. Упућени знају да наша света Црква решава проблеме колективно или како се у Цркви каже: саборно. Тако је патријах Иринеј најчешће позивао на саборе или пак тражио мишљење чланова сабора по свим виталним питањима из живота Цркве и народа. Он је био човек договора, али и човек принципа.
Расколи
Не треба прећутати да су у његово време расколи који су дотле тињали букнули, наравно не њиме изазвани.
У време комунизма то је на свој „начин“ решавала комунистичка партија. У време пост-комунизма то је „стајало по страни“ мада се већ и у рату и непосредно иза рата показало да је то нешто што постоји.
Нерешена питања на територији данашње Црне Горе је веома желео да буду решена на миран начин, а пошто је познавао југ наше Отаџбине, то му проблеми оданде нису били туђи. Имао је добру вољу да се питање у данашњој Северној Македонији и тамошњег честитог народа реши.
Добар домаћин
Као сваки добар домаћин, интересовале су га све поре живота у Цркви, почев од „своје куће“ односно од Архиепископије београдске, где се имало много тога довести у ред, иза тешког времена које је обележило време патријарха Павла.
Ту су и епархије у дијаспори где је често одлазио да реши деценијска нерешена питања. Историја ће показати колико је у свему томе могао учинити.
Он је био дугогодишњи професор Богословије и то му је остало за цео живот. За верску просвету је увек имао времена и био је на путу да баласт нагомилан у црквеној просвети најзад реши.
Човек из народа
Као човек из народа, веома је био близак руралном становништву и волео је да слуша наше паоре а и њихове духовне пастире. Ту је подсећао на старца Зосиму који је разумео сваку сеоску муку. Од ратара и од пастира па до домаћице.
Многе академске људе то не би занимало, а он је у свакој прилици, поготово на сеоским славама волео да слуша свој народ, а његова обраћања верном народу била су поуке жеднима речи Божије.
Косово и Метохија
На души је носио рану звану Косово и Метохија, где је као професор и службовао у Душановом царском граду Призрену. Провео је тамо добар део свог црквеног рада и знао је менталитет и начин размишљања онамошњег становништва.
За тамошње проблеме је налазио времена и одлазио би не само у своју ставропигију Пећку патријаршију него је посећивао и градове и села и енклаве, где год би било нашег света или нека наша светиња. Његов долазак је уливао људима наду и осећај да нису заборављени и остављени.
Митрополит Карловачки
Пошто сваки наш патријарх у својој титули обавезно има и наслов „Митрополит београдско-карловачки“ осврнуо бих се посебно на његов однос према епархијама бивше Карловачке Митрополије, од којих су две Будимска и Темишварска.
Један његов гест би требало посебно истаћи, а који много говори о његовој бриги за Будимску и Темишварску епархију.
Наиме, за свако заседање Епархијског Савета било у Темишвару било у Сентандреји, те својеврсне владе у епархијама, он би чланове Савета удостојио својим писмом и поздравом, подсећајући нас све да је он не само Патријарх него и наш Митрополит Карловачки и да смо сви духовна чеда светосавског омофора, а не и никако дијаспора.
Није се завршавало на томе. Користио би сваку прилику да посети Будимску епархију, док у Темишварску нажалост није физички стигао.
У Мађарској код представника власти је био радо виђен као духовни поглавар пријатељског српског народа, а наш народ је то са одушевљењем поздрављао.
Изнад неслагања
У односу са сестринским црквама долазили су до изражаја његов осећај за саборност као и његова помирљивост. Увек је желео да се неслагања реше на саборима као у првим вековима хришћанства.
Желео је да првенство у Цркви буде првенство у служењу и љубави, а не у демострацији силе и ауторитета.
Као таквог су га знали сви поглавари помесних православних Цркавȃ, а он је урођеном му мудрошћу увек стајао на страни Истине и био изнад унутар црквених трвења.
Лични сусрет са Патријархом Иринејем
У мојем животу су се путеви са њиме врло често укрштали. Почев од дана када ме је са патријархом Германом и владиком Савом хиротонисао у Београду 1984.г. а затим кроз многа заједничка богослужења, учешћа у саборима, сусретања поводом долазака делегација.
Био сам Славонски и Темишварски епископ када је изгорела његова саборна црква у Нишу. Као славонски епископ послао сам мој лични прилог, а Темишварска епархија је подарила тепихе са симболима епископа и њиме је покривена цела обновљена нишка катедрала. У многим приликама патријарх Иринеј је истицао да је тај прилог био први и да када год уђе у катедралу у Нишу дочека га поздрав из Темишвара у виду црвеног тепиха.
Онда смо га 2010. године изабрали за патријарха.
Мада је међу нама разлика у годинама и искуству била знатна, увек је волео да чује од мене како живи СПЦ и народ у Румунији и у Мађарској.
У Мађарској је посебно одјекнуло његово освећење цркве у Печују, отварање Епархијског музеја у Сентандреји али и посета Парламенту и водећим личностима Мађарске државе.
Сваки мој долазак у Патријаршију и сусрет са њиме би се претворио у срдачни „родитељски састанак“ а за мене и моју пратњу, било из Темишвара било из Мађарске, био би то незаборавни догађај, тако рећи празник.
О њему има много да се каже, а поколења дела суде. Ми пак молимо Бога да му опрости сваки грех вољни и невољни, и да га прими у наручје Аврама, Исака и Јакова, у сословије добрих мужева Цркве и да му буде.
ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
Епископ Лукијан Будимски,
Темишварски и проч.
