Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626.
Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија.
Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу. Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима).
Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело.
По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија.
Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње.
Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања - Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу.
Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији.
Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства.
Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis .
Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал.
Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”.
Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић.
Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве
Извор: Инфо-служба СПЦ
