Митрополита Амфилохија упознао сам крајем осамдесетих година претходног вијека, када је већ био професор Богословског факултета у Београду и познати духовник. Био је један од оних професора који су нама студентима несебично откривали чудесни свијет теологије, тумачећи нам аутентично не само учење о Богу већ и сâм живот по Богу и све оно од чега је он сачињен.
Својом појавом, изузетно широким образовањем, несвакидашњом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Богочовјека, а понајвише својим безграничним човјекољубљем – од првих дана се, уз владику Атанасија, некако природно „наметнуо“ као мој (и свакако не само мој) учитељ и путоводитељ, онај коме се безусловно и без задршке вјерује и за којим се – иако он то никада од мене или било кога другог није затражио – иде с повјерењем и љубављу, чак и најтежим стазама.
Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског архипастира понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или тежину његовог пада. Какви год да смо били, пред њим смо сви били једнаки у његовој љубави и сверазумијевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо у свој различитости уз његову доброту и стрпљење.
И не само године студија већ и читав мој живот од двадесете године до данас обиљежило је митрополитово присуство. Будући да сам свој духовни живот везао за владику Атанасија, а да су пак владика Атанасије и митрополит Амфилохије још од младости били нераздвојни духовни пријатељи и истинска браћа у Христу, и сâм сам, по природи ствари, био упућен и на Амфилохија.
Између осталог, везивала нас је природна спона између Херцеговине и Црне Горе, Митрополије црногорске и Епархије захумско-херцеговачке. Једно је водило ка другоме, и тако је управо митрополит Амфилохије био тај који ме је замонашио под острошком стијеном, увео ме у свештенослужитељски чин, а недуго потом и устоличио на трону епископа херцеговачких.
Но, као сваки други људски однос, и наш би ту и тамо заискрио понеком варницом и размимоилажењима у ставовима. Међутим, пуноћа наше годинама успостављане духовне заједнице била је заснована на слободи и узајамном уважавању, без обзира на повремене разлике у мишљењима које тај однос нису могле никако разорити. А таква врста односа била је могућа стога што митрополит Амфилохије никада није условљавао друге људе, нити их је за себе везивао строгошћу лажних ауторитета или било каквом врстом наметања.
Напротив, „везивао“ нас је тиме што нам је давао слободу да будемо онакви каквим нас је учио да будемо – независне и самосвојне личности. Тако смо узрастајући полако схватали да је једино једна колосална личност каква је био он и могла истрајно и неодступно да се бори не само за сваког од нас појединачно него и за добробит цјелокупне своје цркве и народа, не одустајући од те борбе ни по цијену сопственог живота.
Стога, није нимало необично што је, поред свега наведеног, митрополит Амфилохије био чувен и по свом великом и благородном срцу, у који се могла смјестити не само цијела Црна Гора већ и свако живо биће на планети. У очима цетињског архипастира није било разлике међу људима, били они богати или сиромашни.
Тако би се, примјерице, сваком убогом обраћао као да је цар и најважнија личност на свијету. Свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, и оно што је најбитније – пружао им је пажњу и љубав. И колико год да је према слабима био снисходљив и болећив до неке дјетиње наивности, толико је према бахатима, моћнима и силнима био усправан и неустрашив.
Наш посљедњи сусрет догодио се љетос. Мјесец дана прије сусрета имали смо жестоку расправу путем телефона. Када смо се послије тога срели, могао сам му као оцу, по ко зна који пут у животу, искрено рећи оно што мислим и изложити своје аргументе у вези с питањем о којем смо расправљали. Пажљиво ме саслушавши прихватио је моје аргументе, рекавши ми да ме није најбоље разумио у телефонском разговору и да је добро што сам му све то предочио уживо.
Била је то још једна изузетна особина, у мноштву других, по којој ћемо митрополита заувијек памтити – способност да саслуша и, ако су на мјесту, прихвати туђе аргументе. Том приликом сам на његовом лицу и тијелу више него икада раније примјећивао трагове година, већ добрано отежалог умора и исцрпљености. Очигледно, није било лако носити терет више него полувјековне борбе за живу Цркву.
У временима кроз која је прошао бојева је било много, одмора готово никако. Претурио је цетињски митрополит, од миља звани Ђедо, преко своје главе и атеистичку репресију и мукотрпно васпостављање Цркве деведесетих година прошлог вијека. Борио се са подједнаком преданошћу и жаром и за страдално Косово. И оно најважније, у овом потоњем времену уложио је све своје духовне и интелектуалне снаге за достојанствени опстанак Цркве у Црној Гори. Ову посљедњу борбу лично је предводио.
Вјеровао сам али нисам знао да ће ипак, упркос старости и тјелесној истрошености, и овај пут успјети до краја да доведе своју битку, и да нас неће напустити док и ту побједу не буде извојевао. И одиста је било тако. Извевши своју Цркву и народ у Црној Гори из пламена смутњи и подјела у мирну луку, могао је коначно да одмори своје уморно тијело, да склопи очи и оконча своју овоземаљску причу срећним крајем. Тако се спокојно запутио ка небеским пространствима – у загрљај Творчев.
Са Христом у срцу митрополит је у часу одласка тријумфовао над многим непријатељима својим, уједно, по мом дубоком осјећању, покоривши и побиједивши и посљедњег непријатеља, саму смрт. Ова потоња спознаја блажи нашу тугу и чини подношљивим вријеме надања које нам је преостало до заједничног сусрета пред престолом Свевишњег.
На крају да споменем и то да је митрополит Амфилохије, крштеног имена Ристо, свој живот провео у опредијељености да буде Христов, то јест да буде човјек. Тај свој положај је, по угледу на Христа, издржао и свој крст изнио до краја. И слично Мојсију, извевши народ из ропства, није се настанио у Обећану земљу, него је промијенио свијетом. А потом се сасвим спонтано пројавило свенародно поштовање и захвалност, који ће се памтити кроз времена.
Тако смо на његовој сахрани могли видјети дјецу, одрасле људе, жене и старце како за њим једнако плачу као за родом најрођенијим. Присуствовали смо несвакидашњем, библијском призору љубави и поштовања. И никакво идолопоклонство, никакав култ личности није био посриједи, већ само једноставно, тихо поштовање, које се слило у искрени плач и јецај.
Био је то неописив и величанствен догађај, који на такав начин не био умио режирати ни најбољи режисер на свијету. У доба заразе, у доба апатије, када нико никуда не жели да иде ако нема интереса – сабрало се хиљаде људи да се опрости од свог Ђеда. Тако се на крају његовог земаљског пута пројавило васкрсење, које се могло видјети и осјетити. И зато је наше надгробно ридање и сваки земаљски страх замијенила небеска пјесма – Алилуја!
