Свети Архијерејски Синод наше Свете Цркве ми је поверио да се у име свештенства Архиепископије београдско-карловачке, као и свештенства Епархије нишке, и у име свих ученика Призренске богословије, којима је патријарх Иринеј био професор и васпитач, опростим од њега.
Данас, због овог указаног ми поверења, осећам велику част што ћу говорити о pатријарху Иринеју, човеку који је у једном тешком времену пошао за Христом и остао са Њим до краја. Сви смо свесни да га је смрт само још више приближила Христу и да Га сада гледа лицем у лице, јер се он све време трудио да сачува даровану нам слободу да постанемо и останемо људи.
Патријарх Иринеј је знао и учио нас да нам бити човек није дато само рођењем, већ да је то тежња којој целога живота стремимо и никада не смемо посустати. И да нас то стремљење приближава једне другима, као и самом Господу Богу.
Можемо данас са сигурношћу рећи да се наш pатријарх Иринеј на свом животном путу богатио људским врлинама, а нарочито смирењем, којим је не само сва искушења превладавао него и људе различитих становишта придобијао за дијалог. Нема његовог ученика из Призрена који не памти Патријарха по његовом благом осмеху који је био плод његовог смирења. Али, од тада па до краја свог земаљског живота, та благост га није напуштала. Ретко га је ико као професора и васпитача, као Епископа нишког, и касније, као Патријарха српског, памтио другачијег.
Ако је неком ученику или свештенику и скренуо пажњу на његово понашање или упутио критику због неког преступа, то је чинио пажљиво и обазриво, и тај би осећао да је његова строгост праведна и у интересу добра, о чему је као прави отац и пастир бринуо.
Долазак патријарха Иринеја на трон српских патријараха, после патријарха Павла, чије је поштовање још за живота било огромно у народу, можда је и највећи показатељ његове величине. Није било лако преузети кормило Српске Цркве након патријарха Павла, али патријарх Иринеј је, без имало оптерећења, наставио у духу најбоље традиције наше Цркве, и све године свог патријарховања посветио суочавању са свим проблемима који су оптерећивали Цркву. И дан данас одзвањају његове речи, које је изговорио при ступању на трон српских патријараха, да ће његов програм патријарашког рада бити само и једино Јеванђење Господа Исуса Христа.
Плодови тог рада и одлуке које су увек служиле на добробит Цркве тек ће се показати као храбре и корисне. Они нам показују да је благост патријарха Иринеја увек пратила његова одлучност и разборитост, особине које су нарочито значајне за поглавара Цркве у сваком времену, а поготову у ових десет година када је успешно сачувао благовољеније Цркве и добре односе са другима.
Истовремено, све време он се трудио и чувао од гордости и погрешног умишљања о себи као некој величини и због тога је био пример смирења, доброте и честитости. Своје првенство међу равнима је схватао као првенство служења и увек је, поред свог бремена, налазио снаге и за друге. Дакле, он није само бринуо о себи и своме спасењу, већ о свима онима који су му поверени, било да су у отаџбини или расејању.
У једном тешком времену, које нам је свима добро познато, он је као Епископ нишки налазио снаге да обнавља старе и порушене храмове и гради нове, али изнад свега се трудио да обнови живу Цркву у духовно запарложеном српском народу. Тако учећи и проповедајући, посетио је сваки кутак Епархије нишке, а касније и Архиепископије београдско-карловачке. Као Патријарх српски наставио је свој пастирски, али и градитељски рад. Бисер тог градитељства јесте овај велелепни храм Светог Саве о коме се, не само као Патријарх, већ и као Епископ нишки старао, бивајући члан Светог Ахијерејског Синода.
Његов изненадни одлазак у болницу је сву пуноћу наше Цркве забринуо и усрдно смо се молили Богу да оздрави, да нам се врати. Да нам се врати јер нам је као такав потребан данас. Међутим, сада видимо да је воља Божја била другачија и да само Господ зна зашто је одлучио да га сада позове себи. Сигурни смо да ће пред Господа изаћи са упаљеном свјетиљком и да ће га Господ наш препознати као свога верног служитеља који Му је искрено и истрајно све време свога живота добре дарове приносио.
Због непролазних добара којима се патријарх Иринеј украсио, због смирења и разборитости, због монашког подвига и искреног служења Богу, свештенство га је волело и поштовало као родитеља. И не само свештенство, већ и монаштво, верни народ и сви они који су га познавали. Зато сви ми верујемо да се он, док ми овде тугујемо због растанка са њим, радује сусрету са Господом. Стога т у име стотина његових ђака, свештенослужитеља и монаштва над његовим одром кличем: Ваустину се радуј сусрету са Господом, драги наш добри родитељу, и нека ти је вечан спомен међу нама, који ћемо те заувек сачувати у нашим молитвама и срцима.
Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
