У петак, 13. новембра 2020. године, када наша света Црква прославља свете апостоле Стахија, Амплија, Урвана и друге с њима, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу.
Саслуживали су: протонамесник Мирољуб Миладиновић, јереј Дејан Марковић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драган Брашанац и г. Страхиња Савковић, а чтецирао је г. Владан Степовић.
Владика Јован је надахнутом беседом поучио вернике о спасењу:
“Нека нам буду на здравље и спасење ова Литургија коју данас служимо у овом светом храму и молитве које приносимо Богу, браћо и сестре, у Тројици, за наше спасење. Наша свака молитва требало би да буде прожета жељом и вољом да се спасемо. Зато, браћо и сестре, нама спасење и вечни живот у Царству Небеском требало би да буде на првом месту у нашем животу. Да иштемо спасење, да иштемо Царство Небеско онако како Господ Исус Христос каже. Царство Божије је блаженство које човек осећа у себи. Нама је потребно спасења од греха и смрти. Од греха, зато што нас грех одаљава од Бога, од других, од заједнице, али и од нас самих. Може ли човек сам себе да спасе? Не може. Зато му је потребна помоћ Божија, милост Божија, потребна му је на првом месту благодат Божија.
Благодат, у ствари, то је новина, а та новина је у самом Господу Исусу Христу, Који је управо ту благодат донео у овај свет. Нова твар која није постојала у старом свету јесте управо благодат Божија, а благодат Божија није ништа друго до сам Господ Исус Христос. И заиста, онај човек који жели да се спасе, он на првом месту треба да у себи чува веру у Бога, јер ми кроз веру долазимо до благодати, кроз веру долазимо у контакт са Богом, а молитвом ми разговарамо са Богом. Спасење човеково је управо благодат, то је дар Господа нашега Исуса Христа. Зато апостол Павле нам каже: “Благодаћу сте спасени”, што значи да се човек спасава не толико трудом и молитвом колико се спасава благодаћу Божијом.
Ако на наш труд, покајање и подвиг Господ не спусти руку, да тако кажем, нећемо бити спасени; али то не значи да не треба да се молимо, постимо и да се кајемо и подвизавамо и да се жртвујемо, све нам је то потребно, али нам је најпотребније да на све те наше врлине управо сиђе благодат Божија јер она даје снаге човеку, даје моћи да осети и молитву којом се моли, ако се моли искрено и од срца, и да осети подвиг којим се подвизава браћо и сестре. Неко може рећи да ако нас не спасавају добра дела и врлине, зашто их онда чинити. Нама јесу потребна сва та добра дела и хришћанске врлине за спасење, али ако на њих Господ не дода своју благодат и своју милост, која освећује наша добра дела и наше врлине, онда нам то није баш на спасење у потпуности. Дакле, спасење је да човек постане поново дете Божије, да постане човек Божији и да пред Творцем поново пронађе место своје које је изгубио прародитељским грехом и падом у своје грехе.
Грех је терет и на душу и на тело, терет који човек једино може да скине са себе покајањем и враћањем у оно претходно стање, да постане Божије дете. Другим речима, да човек скине са себе тај терет и да тако доживи радост, да доживи оправдање, а то оправдање је једино у Господу нашем Исусу Христу. Сасење је, како кажу свети оци, отпуштање грехова, па има ли ишта за човека вредније него да се спасе од греха, да се спасе од својих заблуда, гордости и сујете своје. Тек кад се избави од свега тога, човек уочава каква је радост бити дете Божије. Верни у Господу живо очекују сусрет са Господом, а онај човек који стресе са себе грехе своје, такав човек заиста жели да се сретне са Господом. Спасење је, браћо и сестре, да човек постане Бог по благодати.
Нас је Господ искупио и откупио од греха и ми тога треба да буедмо свесни и благодарни Богу што нас је искупио, али зато нам треба Његова моћ, сила и благодат, да поново не паднемо у своје заблуде, да падамо у своје грехе. Многи, браћо и сестре, говоре о спасењу, многи желе да се спасу, али ако поједине људе питамо шта је спасење, неће моћи да нам дају прави одговор. Ми често чинимо много мало дела за наше спасење зато што не знамо у чему управо се састоји наше спасење. А да бисмо знали у чему се састоји наше спасење, треба унапред да знамо у чему се састоји наш пад, наш понор, наше падање, браћо и сестре, и зато је спасење неопходно онима који знају шта је пад, који осећају да су пали.
Кад осећаш пад, да си се ударио, онда ти осетиш потребу да вапијеш Господу за своје спасење. Не осећамо ли грех, не осећамо ли наш пад, нећемо осетити ни жељу да се спасемо. Онај који тражи спасење, нужно је да призна себи свој пад, да признамо грех браћо и сестре, а не да оправдавамо наше грехе. Човек највише пропада када губи заједницу. Наше спасење се састоји у раскидању са оним нечастивим који нас стално наговара да не признамо грех. Ђаво нам највише својим лукавством нуди рај, а уствари даје нам пакао; нуди лажан рај, јер је он отац лажи. Није човек узрочник лажи, ђаво је узрочник лажи, али кад човек сарађује са њим, онда и он постаје лаж. А постане лаж када човек престане да буде истина, кад човек престане да схвата и има стално на уму оне речи Христове: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. И кога човек тиме обмањује? Не Бога ни другога, него себе.
Наше спасење се састоји у чувању вере, у благодати Божијој. Па да се молимо да нам Господ стално додаје благодат Своју, а он нам стално додаје благодат Своју у зависности од нашег духовног стања, од тога да ли је наш живот молитвен. Нека нам Господ помогне да се спасемо, браћо и сестре, да се спасемо првенствено од греха и смрти, да се спасемо од свих пошасти које свакога човека нападају кроз искушења, кроз болести, али кад је благодат у нама и кад смо ми у тој благодати, ми онда напредујемо у спасењу своме”.
Извор: Епархија шумадијска
