Патријарх је имао љубави за нас и радо нам долазио. Долазио је омиљен међу нама а у исто време домаћин. Дакле, долазио на своје и код својих, па би било погрешно речено да је био гост. Република Српска је била његова кућа, једнако као и Србија. Он је био пастир свих нас. Могу рећи да је он био тај који је брисао све границе међу нашим државама, градовима, регијама, међу нама. То јесте снага наше Цркве вековима, да надилази и превазилази границе, међе и време.
Окупљени данас изнад одра блаженопочившег Патријарха српског Иринеја испуњавамо његову свештеничку жељу: да се окупљамо и држимо заједно. Не само када су овакви догађају у питању, већ да се као народ сабирамо и у вољи као и у невољи. Данас нас је сабрао његов одлазак, а једанест година сабирали су нас његови доласци. Зато могу слободно рећи да је наш Патријарх имао ту снагу и ту моћ да нас сабере и држи заједно како нас у Републици Српској тако и нас из Српске са нашим народом у Србији. У Бања Луци би нам говорио да је за Републику Српску и Србију најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини и човеку.
Република Српска није у последњих једанаест година ни плакала ни веселила се а да са нама није био патријарх Иринеј. Није било важно да ли су добри или лоши временски услови, да ли је он имао густ распоред обавеза, да ли је био прехлађен... Патријарх је имао љубави за нас и радо нам долазио. Долазио је омиљен међу нама а у исто време домаћин. Дакле, долазио на своје и код својих, па би било погрешно речено да је био гост. Република Српска је била његова кућа, једнако као и Србија. Он је био пастир свих нас. Могу рећи да је он био тај који је брисао све границе међу нашим државама, градовима, регијама, међу нама. То јесте снага наше Цркве вековима, да надилази и превазилази границе, међе и време.
Патријарх Иринеј је био необично обичан и скроман човек, човек благих речи и чврстих дела. Управљао је нашом Црквом у време које ће историчари једног дана сигурно оцењивати, а које ми његови савременици већ видимо као комплексно, сложено, захтевно. Успевао је да из многих изазова изађе као победник и Цркву изведе на сигурно. И све без велике буке, јер патријарх Иринеј је живео тихо, радио тихо, а ево и одлази исто тако. Његова блага нарав била је само параван иза кога се крио човек који никада није устукнуо нити одустао. Готово цели живот је одлучивао, било да је у питању Призренска богословија, било да је у питање Епархија нишка и коначно Српска Православна Црква. Био је цењен широм православног света, мудро је водио рачуна да наша Црква никада не буде камен спотицања и да буде фактор помирења.
Патријарх Иринеј је имао меру у свему и тај дар је једноставно наставио на сваком послу којим би се бавио. И здање у којем се данас налазимо и његовом заслугом је завршено након више од једног века. Али патријарх Иринеј се ни тиме није посебно хвалио. Ово је био један од храмова у чијој изградњи или доградњи је учествовао у својој више деценија дугој пастирској служби. Његов одлазак долази у изузетно тешком тренутку за нашу Цркву, која се није стигла опоравити од одласка епископа Милутина и митрополита Амфилохија, сада и Његове Светости и сигурно је да ће проћи године да се тај и такав губитак надомести. Али Црква је научила на искушења, јер гледајући историју никад јој није било лако. Уверен сам да ће наши архијереји и из ове ситуације изаћи на најбољи начин и управити кормило Цркве у најбољем правцу.
Патријарх Иринеј био је мој пријатељ, гост не само Републике Српске, већ и мог дома и моје породице. Он је био тај који је сведочио неким од најлепших тренутака у животу моје породице и ово данас доживљавам као лични губитак. Недавно се упокојио још један мој пријатељ, вршњак нашег Патријарха. Рекао сам тада, а кажем и сада, да они нису имали године, јер нису ни били вршњаци својих година, јер пријатељи немају године. Кад год оду отишли су прерано. Земља је данас сиромашнија за једног доброг човека и искреног пастира свога народа, али је небо добило ново молитвеника,коме се, сигуран сам, радује. Нека му Бог подари рајско насеље. Вечан му помен!
Извор: Инфо-служба СПЦ
