Писмо брату

Христос васкрсе, драги мој оче и брате Н. Ништа се битно није променило од мог последњег писма теби, јер и сам знаш да онима који искључиво путују по ходницима своје душе и ума, недостају догађаји. И потпуно сам свестан да управо зато многи мој живот називају недостатним, а ја, читав тај свет који се открива у одсуству утисака, не бих дао ни за шта. Али да оставимо сада то по страни. Није то тема овог писма, него сам желео да са тобом поделим неке мисли.

Јуче сам, у Дневнику Андреја Тарковског, прочитао следеће: „Живот, наравно, нема никаквог смисла. Кад би имао, човек не би био слободан, него би се претворио у роба тог смисла и свој живот би градио у складу са неким потпуно новим категоријама. Категоријама робовања. Као што је за неку животињу смисао живота у самом животу, у продужењу врсте. Животиња ради свој робовски посао зато што истински осећа смисао свог живота. Зато је сфера њеног живота затворени круг. Човек стреми да досегне и спозна апсолутно.“

Треба ли да ти говорим колико су ме заинтригирале ове његове речи – да живот нема смисла?! Међутим, након почетног неслагања, разумео сам колико је он заправо у праву. Свему што поставимо као циљ, макар био и најузвишенији: породица, деца, образовање, напредовање, пријатељи (стави шта год желиш) не само да постајемо робови, већ ће нам се и кад тад одузети, што смо већ обојица на неки начин доживели. А онда остајемо сами, обесмишљени и обестемељени, јер смо грађевину нашег живота темељили на нечем што није наше (зато ће нам се и одузети) и што није (само по себи) вечно. И управо у овом цитату разумем све оне исповести наших пријатеља који су се након постигнутог огромног успеха, ујутру пробудили празни, јер су, достигавши оно чему су тежили, заправо изгубили циљ и смисао. Достигли су предмет свог труда и борбе и тиме га… изгубили.

И како сада поново наћи нови циљ, када смо се и до овог већ потпуно истрошили, испразнили и испрљали? Слêдећи Андрејеву мисао у мени одзвањају речи кондака који се пева на Литургији, Сирне недеље: Смисла податељу, Господе, слава Теби! Да, заиста, само нам Он може даровати смисао и само у Њему можемо наћи сврху, и излаз, и одговор. Без Христа је заиста све мука и туга духу. И зато се у тим тренуцима потпуне обестемељености и таме бесмисла некако увек сетим: Јоне који је био заробљен у утроби кита, и у мраку чекао избављење; или Ноја који је био потпуно беспомоћан са свим сапутницима у барци, чекајући да се вода повуче, а притом и у потпуној неизвесности како ће живот изгледати после потопа; или Данила у лавовској јами. Сви су они били затворени у мраку, гурнути до безизлаза, као што се и сами често осећамо, али су све своје надање и поверење положили на Господа, знајући да их он неће изневерити.

А шта рећи о борби Узора свих узора? Мени је лично некако то увек највећи утисак целе ове Страсне недеље, до Васкрса – та борба, агонија, богоостављеност и на крају славно Васкрсење које се у нашим животима одиграва у тим скривеним одајама наше душе, а на које смо сви призвани хтели то или не. Када дође тај наш час, након првобитне буре од бунта, беса и немоћи, остаје нам само да се смиримо, прихватимо све и положимо наду на Божије обећање. Или како то чудесно каже Свети Макарије Египатски: „Када чујеш да је Христос спасио душе које бејаху у заробљене у аду, немој да мислиш да се та спасоносна енергија Христова излила само једанпут. Треба да знаш да Христос и данас спасава на тај начин. Јер срце личи на споменик (гроб), окружен мраком у који су укопани ум и мисли човека. Долази, дакле, Христос, када га зову они (ум и мисли) који су затворени у мрклом мраку, тј. у дубини срца, и заповеда смрти да ослободи затворенике. Затим, пошто подигне тешку плочу која покрива душу, отвара гроб и васкрсава сваког мртваца и ослобађа (спасава) душу из њеног мрачног заточеништва.“

Ето, то сам желео да поделим са тобом.

Шаљем ти поздраве и молим се да нас васкрсли Господ избави сваког заточеништва и робовања смислу који је изван Смисла и да увек чува нашу заједницу.

Са радошћу очекујем твој одговор.

Твој брат М.

*Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

Извор: Епархија жичка