Ви сматрате, часни оче, ситницом – одевање свештеника, браду и косу, па се чудите, што се виша црквена власт брине о томе. Међутим, Ви даље говорите о важности реформе спољашњег изгледа и држања свештеника. Како се то слаже: и ситница и важна реформа?
Но сваки пријатељ Цркве мора да се запита: зашто се официри цара земаљскога не буне против своје униформе, ни царинари, ни порезници, ни шумари, ни железничари? Него носе оно што им други пропишу као униформу без роптања, и држе се онако како им се пропише. Како да официри Цара Небескога једини устају против своје униформе и прописа о свом држању? Ако народ жели да види свога свештеника у мантији и са брадом и косом, онда сва друга резоновања престају. Ако народ мрзи да види свештеника у оделу трговца, без браде и без косе, онда ту „реформу“ треба по сваку цену одстранити као увредљиву за верску свест побожног народа. У овој ствари, дакле, мерило је народно осећање и суђење а никако приватан укус појединих свештеника. Уосталом, кад дуга брада и коса није тешка песницима, уметницима, па чак и социјалистичким вођама, како да она буде тешка свештеницима Христовим, духовницима и пастирима народним?
Блажени Јероним иронично пише о гиздавим свештеницима свога времена: „стидим се да кажем, али има људи, који примају свештенички или ђаконски чин с тим циљем, да би се слободније дружили са женама. Они се брину искључиво о свом оделу, догоне косе, носе драгоцено алмазово прстење; чувајући се од прашине они једва додирују земљу својим ногама. Мораш да помислиш, да су то новобрачни младенци а не свештеници!“
У античко време брада је била одлика философа. Догодило се једном у Риму, да због многих философа шарлатана кесар изда наредбу, да сви философи обрију браде. На то одговори Епиктет, највећи философ тога времена: кесар ми може узети главу а не браду! – Толико је он ценио ту спољашњу одлику свога звања.
– То је све ситница! рећи ћете. Јесте ситница, ван сумње. Према души и карактеру једног хришћанина – одело и брада и власи сасвим су ситна ствар. Но живот се састоји из крупница и ситница. А вера је наша тако отмена и утанчана ствар, да јој и ситнице могу користити или штетити. Кад словесно стадо хоће, да његови пастири буду различити од њега и спољашњошћу, и да имају опредељене, уобичајене, знаке распознавања – на што се противити томе? Католички мисионари у Китају водећи рачуна о психологији средине у којој проповедају, не стиде се да носе плетене перчине и дуге кафтане и чите. На што би се христољубиви свештеници противили народу и ситницама доводили у питање крупнице верског живота и напретка?
Мир Вам од Господа.
Извор: Православие.ру
