Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима – са српским народом.
Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару.
Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895.године – тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Друштво је донело Правила, чији први члан гласи: Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велилепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.
Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник. На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906.године прослеђени у Петроград на оцену Комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912.године, и затим током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења. После окончања рата и ослобођења, обновљено је 1919.г. Друштво, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића.
Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњевековне уметности.Градња храма почиње 1935.године, а 1939.г., на дан Спаљивања моштију Светог Саве (10.маја), положио је патријарх Гаврило повељу са текстом чији део гласи:
„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939.овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“
Наставак градње - 1985.г.
Доласком на чело Српске православне цркве 1958. године, Патријарх Герман обнавља идеју о наставку градње Храма. Његова мудрост и дугогодишња упорност уродили су плодом. Тек после 88 поновљених молби – и исто толико одбијања, 1984. године постигнута је сагласност у Републици (19. јуна) и у граду Београду (14. септембра) за наставак градње, уз свесрдно залагање председника Председништва Србије Душана Чкребића. Септембра исте године, Патријарх Герман именује професора архитекту Бранка Пешића за протонајстора наставка пројекта и организације градње Храма. За послове на пројектовању, ангажован је Пројектни биро „Студио“ из Београда, а за организацију градилишта изабрано је Грађевинско предузеће „Рад“, такође из Београда.Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби – и исто толико одбијања – дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама.Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године. Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павла и под покровитељством Престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив – Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару. Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији још су у току.
Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су 16.новембра 2014. године, свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у Београду. Патријарху Кирилу уручено највише одликовање Српске Цркве – Орден Светог Саве првог реда и том приликом је изговорио следеће:
„Вером је подизан и сам овај храм. Основан је на месту где су освајачи друге вере некада спалили мошти светитеља Саве, мислећи да ће тиме сасећи веру народа којега су поробили. Али вера не само да није угасла, већ је још више ојачала, и управо на том месту где су спаљене мошти светога Саве, данас се уздиже храм у његову част – један од највеличанственијих православних храмова у свету. Колико је жестоких олуја прохујало преко многострадалне српске земље само током минулог столећа! Она је претрпела два светска рата, ужасан и суров геноцид православног српског становништва, као и тешка времена сузбијања вере. И у скорије време њој је било суђено да претрпи ужасе нових ратова: бомбардовања, скрнављења и рушења светиња, бол и губитак живота на хиљаде њених синова који су постали избеглице. Непријатељи Цркве, користећи се привременом земаљском влашћу која се нашла у њиховим рукама, на све могуће начине су спречавали подизање храма светитеља Саве. Али, православни Срби, грејући срца својом вером, стрпљењем и храброшћу, непрестано су отпочињали градњу.
Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.
Са северне стране Храма, налази се параклис посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, у коме се свакодневно врши вечерње богослужење, акатист Светом Сави и Света Литургија.
Седам метара испод нивоа Храма Светог Саве, мермерним степеницама долази се до крипте у којој се довршава изградња цркве византијског стила, посвећене Светом Великомученику Кнезу Лазару и исто тако импозантне крипте која се простире на 1.800 квадрата у којој ће се сахрањивати српски патријарси.
Велики део посла испод Храма већ је завршен. Каменорезачки и подни радови су завршени, а остало је још да се ослика први ред фресака.
Велелепна црква већ има подно грејање, а поседује и савремени систем вентилације који се кроз естетски извајане венчиће на зиду избациује топао ваздух, па унутра никада није хладно.
Крипта где ће се сахрањивати патријарси се простире на око 250 квадрата.
У њу ће се, ако Синод СПЦ одобри, преместити и мошти неких од претходних патријарха.
Засад је сигурно да ће међу њима бити патријарх Варнава.
Извор: Храм Светог Саве
