„Срећа је у жутом лишћу“- меланхолично је пјевао Црњански оду јесени у свом „Дневнику о Чарнојевићу“. Док убрзано ходам будванским улицама, осјећам под својом обућом тек отпале жуте листове и ослушкујем како шуште у ритму кише која све јаче пада. Одлучујем да прекратим пут до куће, па пролазећи поред старе основне школе, примјећујем свјеже исцртане графите на спољном зиду школске зграде.
„Држао сам спреј у руци
зид је стајао испред мене,
прскао сам бесно по њему,
рушио границе и време.“
Стихови су из пјесме „Моја слобода“ култног крагујевачког састава КБО, која је нарочито била популарна међу многима од нас који смо одрастали у Никшићу 90-тих година прошлог вијека. И заиста, графити су деценијама били незамјенљиви дио субкултуре, преко којег су млади људи исказивали своје емоције и осјећања. Но, оно што карактерише графите исцртане на будванској школи јесте одсуство младалачког трагања за смислом и егзистенцијалног вапаја за слободом јер оно што их одликује је њихова дневнополитичка суштина. Међу свим натписима које сам угледао тога дана, нарочито ми је био упечатљив онај нa кojeм је црвеним латиничним словима написано „Догодине ниђе“. За мене није новина од стране аутора графита исказано неслагање са литијским покличом и геслом „Догодине на Ловћену“, будући да нас са сличним ставовима већ мјесецима обасипају разни аналитичари, колумнисти, новинари, политичари и други тзв. јавни дјелатници. Оно што ме је подстакло на размишљање је сасвим ново тумачење смисла историје које је нехотице понудио писац пароле, а које је већ деценијама обликовано од стране већ поменутих јавних дјелатника. До наших дана била су позната два тумачења смисла историјских процеса и токова. Прво од њих је у хришћанском поимању историје према којем је свијет створен ex nihilo (из ничега), па се сходно томе на ток историје гледа као на праву линију која има свој почетак и крај. Насупрот томе стоји древна античка мисао која историју сагледава кроз кругове, циклусе – тј. затворено кружење коме се не назире крај. Историју као „вјечно враћање истог“ доживљава и Фридрих Ниче. По њему, дешавања у свијету се одвијају без почетка и без краја, док се иста стања понављају безброј пута. Ниче сматра да човјек не смије да дозволи да прошлост преовлада у садашњости. Уколико је човјеков циљ унапређење живота, онда је први и основни ступањ на том путу заборављање прошлости. Само ако се заборави већи дио традиције, могуће је дјеловати за будућност. На тај начин Ниче антиципира један дио наших савременика који су „успјешно“ завршили процес заборављања властите историје и традиције. Но, оно што ни сам Ниче није предвидио јесте да ће се у првим деценијама 21.вијека, и то баш у Црној Гори, појавити један потпуно нови поглед на смисао историје. Наиме, према овдашњим „пост-нихилистима“, историја незадрживо креће према „ништа“ или како се луцидни писац графита на будванској школи изразио – према „ниђе“.
„Ми не идемо никуд, ми не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила“- стихови су из једне од познатих пјесама Партибрејкерса, који вјерно одражавају суштину оваквог погледа на живот. Но, оно што следбеници тог историјског виђења не схватају јесте прави смисао пароле „Догодине на Ловћену“. Наиме, када је Његош за своје гробно мјесто одабрао Ловћен, који је један од највиших планинских врхова у Црној Гори, тим чином је свакоме од нас указао да своје животне циљеве треба да усмјеримо ка Небесима. У том успињању на небеској љествици Ловћен је само успутна станица. Зато се помолимо Господу и за оне који су увелико кренули широким путем ка „ниђе“, да прекину са својим беспућима, те да и они започну своје небеско успињање. Јер као што жуто лишће отпада са грана, тако ће у есхатону од нас отпасти све што је пропадљиво и трулежно, па ћемо обучени у непропадљиво постати причасниици и удионици Небеског Града.
Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у храму Свете Тројице у Старом граду у Будви
