„Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј. само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе.
Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари зато што је његово унутрашње око постало нечисто и помрачено, док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су ‘наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама’ (Добротољубље 2. том). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе. Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. ‘Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене мисли прелазе у дело’ (Лествица, 26. Поука).“
Митрополит Јеротеј Влахос,
Православна психотерапија, 160-161
Извор: Епархија жичка
