Поводом четрдесет дана од упокојења Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, пред вама је текст припреман за гостовање у емисији на руском радију Радоњеж, посвећеној косовском подвигу Митрополита Амфилохија. На молбу филолога Јелене Осипове, предсједника Друштва Руско-српског пријатељства, пренијела сам своје утиске поводом упокојења Владике и поједина сјећања мог покојног мужа Славка Живковића на косовско љето 1999. године.
Видар косовских рана
Одлазак нашег вољеног Митрополита потресао је као земљотрес нашу митрополију, а вјерујем и васељенско православље. Нико није очекивао да ће Владика отићи. Мада када пажљиво погледате његове посљедње дане на земљи, можете осјетити да се он за упокојење на неки начин припремао. Тих 20-ак дана у болници били су једини предах у његовом 83-годишњем животу. Намучени уморни Владика одморио је своју племениту душу и тијело.
Његова посљедња бесједа коју је упутио пастви са болесничке постеље на дан Апостола љубави, 9. октобра била је његова опроштајна бесједа и посљедње слово својим чедима – Љубите једни друге! Оно на шта је читавог живота позивао. Прије свега, сопственим примјером.
Наша Митрополија Црногорско-приморска, Српска православна црква, васељенско православље у жалости је за Митрополитом, који није био само водећи теолог свијета, научник-богослов свјетског гласа, педагог, поета, духовник, молитвеник, аскета, трудбеник – у сваком смислу те ријечи – него је био Човјек, свечовјек – како рече Матија Бећковић, Васељенски Амфилохије – како га је назвао други морачки поета Богић Булатовић.
Владичино упокојење уздрмало је сваку хришћанску душу која је осјетила његов благослов. И сви – без изузетка – који су се поклонили Његовом часном лику и дјелу – а ријеке вјерника ових дана теку криптом саборног храма – сви исто осјећају – његову светост. Његове руке трећег дана на одру биле су меке и топле, руке којима је грлио читав свијет – руке којима је градио цркве и манастире, којима је подизао духовност Црне Горе и зидао храмове људских душа. Он – највећи задужбинар људских душа кога је дала наша Црква. А то ће вријеме показати! Прије њега наше вјерско сјећање не постоји, бар не за моју генерацију и многе друге.
Истим тим топлим и неимарским рукама, он је сакупљао остатке мученика по Косову, омивао им главе и сахрањивао оно што је остало од њихове плоти. Када је Косово послије Кумановског споразума остало на милост и немилост Шиптарима, једина свијетла тачка, једини зрачак наде остављеном народу, био је он. Он на Косову – грдном судилишту – неуморно даноноћно обилази преостали српски живаљ по забитим домовима. Доноси храну, пири ватру, грли, отире сузе мантијом, улива наду, духовно и материјално кријепи усамљене мученике који су остали на својим огњиштима захваљујући његовој жртви.
Косово за које се борио читавим својим животом. Године 1982. био је један од само 21 потписника апела за одбрану Косова и Метохије. А ко је за Косово, он је за Царство небеско, он је за вијенац небески, он је за крст – за Христа! Косово је мјера постојања или непостојања. Косовом се бива вјечан! Владика наш – чувар Пећког трона је живио Косовом, јер је живио Христом. „Косово није географија. Косово је животни став и опредјељење, начин, истински начин постојања“, његове су ријечи. Увијек је на скуповима, славама заводио и пјевао „Јечам жела“, онако како је она пјевана до Другог свјетског рата, с поруком из пјесме „Да се војска на Косово врати!“
Онога дана када су га спустили у раку крипте Храма Христовог васкрсења, покрили су га његовом морачком земљом, и мученичком јасеновачком и косовском – којој је дао читавог себе! Он – нови косовски мученик и витез! Да ништа није урадио, него што је оставио Љетопис новог косовског распећа довољно је за један људски живот.
Ноћ уочи бомбардовања, Радио Светигора је са шесточасовног емитовања програма кренуо на двадесетчетворочасовно емитовање. У радију све аматери, радио тек у повоју, а одједном треба учетворостручити снаге. Радила су само два тонца. Мијењали се на дванаест сати. Али благословом се чудо Божје постиже. Владика је слушаоце укријепио једном бесједом, поред осталог, цитиравши ријечи патријарха Гаврила Дожића: „Ако ћемо да живимо, да живимо у слободи! Ако ћемо да мремо, да мремо за слободу!“ То је била девиза коју је сами Високопреосвећени свједочио својом вјером, својим дјелима и животом. Он је живио у Христовој слободи, у слободи од гријеха – испуњен благодаћу Духа Светога. Живио у истини и правди Божјој. Дисао Косовским завјетом и опредјељењем! И није се плашио ничега! Света душа. Чега да се плаши Христов војник! О тој неустрашивости свједочили су сви који су били с њим на Косову. Он је чак када су га упозоравали на опасност говорио: „Па куд ће љепше, него умријети на Косову!“ Знао је да каже и ово: „На њему се губи један свијет, а добија други.“
Мој муж блаженог спомена Славко Живковић, први главни и одговорни уредник Радија Светигора, на Косову је био 1999. године као извјештач и да се нађе владици при руци, поред јеромонаха Јована Ћулибрка, свештеника Радомира Никчевића, монаха Павла Кондића, Миладина Кнежевића и многих других. Као главни уредник радија није дозволио никоме од новинара да иде на тако опасан задатак, него је сам преузео ту одговорност. Кад се све завршило, мало је причао о Косову. Једном у возу враћајући се из Београда, десет година послије тих страшних мјесеци, у купеу са нама је била нека жена, која је, како се испоставило, била сестра оне Олге којој су Шиптари ножем проболи срце…
Ћутао је Славко о Косову. Ране се не откривају! Али је знао понекад да исприча понеки детаљ, бљесак неке слике. Када је Владика једнога дана кренуо у редовни обилазак српских села, Славко је истрчао за њим. Владика му је руком дао знак да се врати, рекаши му: „За мном нема ко да плаче, а за тобом има. Врати се! Идем сам!“ Те реченице сам се сјетила оне вечери на Цетињу кад је Владика посљедњи пут лежао у свом престоном граду, на одру у Богородичиној цркви Цетињског манастира крај кивота Светог Петра, лијеп, бијел, свечан, достојанствен, силан, силан побједом – смрћу смрт уништивши. Сјетила сам се како је рекао да за њим нема ко да плаче. А читава црква је те вечери плакала, колоне вјерника које су, упркос забранама, притицале из свих крајева, његова безбројна чеда – сестре монахиње и браћа монаси. Сви су плакали за добрим оцем својим, дјеца и старци… Али нису то биле сузе очаја. То је била радосна туга јер сви су знали да се треба радовати јер смо добили још једног заступника пред Господом!
Али тешко је несрећном људском бићу кад остане сам, кад му се узме оно најдрагоцјеније, кад му се пољуља темељ, измакне стуб, бићу које није имало никаквог додира са религијом прије Владике и мимо Владике. Више ништа није исто, нити ће бити! Владика нам је оставио све, све што је свакоме требало, како рече његов синовац Јован… Никоме ништа уз њега није мањкало.
Друга косовска слика коју је Славко испричао, а и Владика је често пута помињао, јесте сљедећа: На Савиним Водама тражили су тијела убијених да их Владика достојно сахрани. У једном потоку су нашли два леша у фази распадања. Владика је касније говорио како нигдје и никад није видио таквих и толиких црва, Боже ти опрости, као у остацима људских лешева. Један труп је био без главе. „Ја сам пошао“, прича Славко, „да тражим главу. Нашао сам је. Педесетак метара ниже. Кад сам је донио Владици, он је с усхићењем почео да благодари и да милује главу – Благо мени данас! Био је срећан што смо саставили труп с тијелом како би достојно опојао мученика, како заслужује. Срећан што је омиловао дубоку рану и што ће извршити посљедњу дужност на земљи. А ја, ја сам побјегао у страну, моја утроба није могла да поднесе страву, мрак људског безумља, ум у аду.“ О том сакупљању распадајућих лешева свједоче и фотографије које су обишле свијет… а такве слике ужаса тих љетњих мјесеци на Косову биле су свакочасовне… Својим је рукама чувар Пећког трона сакупљао заклани народ Метохије. Гдје год је чуо да су недјељама остајали убијени Срби, силоване и убијене дјевојке по кућама, подрумима, њивама, владика је хитао да их опоје и сахрани.
Колико је таквих мученика сахранио, пажљиво сабрао остатке лешева, излажући се великој опасности да буде убијен или киднапован! Богу је захваљивао за свако тијело које су успјели да пронађу и опоју. До њих су долазили уз јаку оружану пратњу КФОР-а, уз звиждање метака, псовке и вријеђање Шиптара. Ништа Владику није могло спријечити да прође и посред сјени смрти само да испуни мученику последње његово право на земљи – да буде људски сахрањен. Међу тим опојаними сахрањеним несрећницима бивало је и муслимана. „Ваљда се Алах неће наљутити што смо их сахранили по православном обреду“, говорио је Владика. Као што се ни наш Господ није наљутио кад је владика узео Марицу Мирић и сахранио је у Пећкој патријаршији: „Она је мученица“… И Марица и Олга, и Харитон и Стефан, и сви косовско-метохијски мученици чије је кости Владика сабрао и опојао први ће га дочекати горе, како рече професор Софија Милорадовић. А он сам, будући косовским мучеником, задобио је вијенац славе, опредијеливши се за Царство небеско јер се истински и прави живот задобија христоликом жртвом, како је сам проповиједао. Отишао је и спознао и посљедњу тајну – тајну смрти, коју је можда најљепше дефинисао над одром књижевника Данила Киша: „Мјера патње је мјера знања, смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића, зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.“
.png)
