Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу – изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним.
Разумевање агресије одувек је био, а данас је то и посебно, изазов за све оне у науци, политици, уметности који изучавају понашање појединца и група. Вероватно најтежи, али основни проблем шта треба подразумевати под речју агресија или агресивност – изгледа нигде у свету још није успешно решен, па су збрке око тога појма, семантичко-лингвистичке природе, разлог што још постоји неразумевање и међусобно мимоилажење, чак и онда када се о томе појму расправља научно и на скуповима које воде одлични стручњаци из психологије, психијатрије или социологије.
Као што је познато, сама реч потиче од латинског agredior, што има више значења, а првенствено значи: коракнути ка, закорачити; ближе прићи, али и: изненада напасти, насрнути. Чињеница што код већине људи врло честа употреба речи агресија изазива готово аутоматски негативну асоцијацију, још више отежава објективан прилаз овом сложеном појму.
После низа година жучног расправљања о стварном пореклу агресије код човека, према мишљењу већине научника данас, нарочито после обимних истраживања етолога, дошло се до становишта да је агресија нагонске природе, да се може запазити и код животиња и код деце и да има практично исту вредност и значај као и сексуални нагон. Циљ агресивног нагона био би опстанак индивидуе, а у одређеним облицима помешаности са либидом и одржавање врсте. И даље се расправља о томе да ли су агресија и сексуалност два стабла са два различита корена, да ли су то два стабла од истог корена, као и о недовољно дефинисаном, мада сигурно присутном уделу тзв. реактивних чинилаца, у првом реду породичне и друштвене средине у развоју, испољавању и последицама агресивне снаге у човеку.
Можда је најбоље на почетку сваке расправе не придавати никакву моралну вредност агресији, не проглашавати је, дакле, а propo добром или рђавом, већ је, најпре, прихватити као несумњив извор енергије у човеку. То значи да је она у основи неутрална снага која гони на активност и у манифестовање. „Детету, које је спречено да се понаша експанзивно, у исто време је онемогућено да тестира реалност и да искуси законитости ове реалности“.
Ова примарна активност и код детета и код првобитних људских група које су биле на ловачко-скупљачком нивоу развоја, према Ериху Фрому, била је првенствено одбрамбеног карактера, а постајала је нападачка онда када је требало задовољити нагон самоодржања. „Филогенетски програмирана агресија биолошки је прилагодљива, дефанзивна реакција“. Као што је познато, Фром је разликовао бенигно-дефанзивну, урођену агресију од малигно-деструктивне, стечене агресије, сматрајући да је човек биолошки биофилно биће са психолошким потенцијалом да развије у себи и око себе деструктивност, односно аутодеструктивност, некрофилију.
Фром чак мисли, и то поткрепљује Рајтовим радовима из 1965, да код човека, као и код животиња, постоји инхибиција против убијања. И Рут Бенедикт је сматрала да је погрешно приписати разарање биолошкој потреби човека за ратовањем. Човек је сам стваралац тог разарања.
Ортодоксна психоанализа и њени настављачи – који су на почетку повезивали агресију са сексуалним нагоном сматрајући да се агресивни елемент сексуалног нагона јавља у односу на објект, изазивајући осећање кривице у фантазији – касније су инстинкту самоодржања и либиду супротставили инстинкт смрти. Садржај инстинкта смрти је агресија.
Занимљиво је да иако је ову Фројдову хипотезу прихватило само врло мало аналитичара, мада је и сам Хартман ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава, тешка разарања у другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинкту смрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама далекосежним истраживањем несвесног умногоме помогла да схватимо ирационалност неких, особито патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем појединаца.
Разни видови агресије
Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу – изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним.
Врло разграната и све успешнија етолошка изучавања понашања животиња у њиховој околини, и поред све опрезности и мудре опомене неких научника да се резултати тих изучавања не могу и не смеју једноставно и без критичког посматрања преносити на човека, открила су изненађујуће сличности у понашању човека и његових нижих сродника управо у агресији и агресивном понашању. Навешћемо неколико карактеристичних видова агресије који показују заједнички корен, вероватно урођен и код животиња и код човека.
Пођимо, најпре, од тзв. рангагресије. То је врста агресије по којој је први онај ко је витално јачи. Тако, на пример, у друштву мајмуна влада ред и дисциплина, јер се тамо тачно зна где ко стоји и шта ко сме. Иако овако, срећом, није у људском свету, ипак се такво варварство анималног порекла добрим делом одржава и у људској хијерархији.
Тако у школи деца одмах осете какав је учитељ и шта смеју а шта не са њиме да чине. У свету одраслих мање интелигентан али витално јачи шеф увек ће се сукобљавати са интелигентнијим али витално слабијим потчињеним, и обратно: интелигентног, слабије виталног шефа увек ће нападати и покушавати да скину са „престола“ мање интелигентни али витално јачи потчињени. Што се тиче ранга при избору партнера, уобичајено је код животиња да се, на пример, вук који стоји високо у својој хијерархији пари са истом таквом вучицом, док је код људи чест случај да се слаб мушкарац жени јаком женом, која му замењује мајку.
Анална агресија је врста урођене агресије позната код животиња, али и код људи, мада чешће у прерушеном виду. Када веверица врши нужду у близини неког који врши упад у њену територију, при чему га фиксира погледом, ово је мање израз страха а више агресије, и треба да значи: ово је моје земљиште. Код људи је таква агресија замењена тзв. аналним псовкама, при чему се помињу оне речи које означавају све радње које су у вези с анусом и аналним пражњењем. Осим ове аналне, постоји и уретрална агресија, која се види код дечака који се такмиче при уринирању прскајући један другог, да би касније и такву агресију заменили уретралним псовкама.
Типична је и за човека и за животињу агресивност према онима који су упадљиви. Тако, на пример, уколико се међу мајмунима типа резуса роди један који је потпуно бео или сасвим друкчије боје, уколико остали рођаци нису упадљиво агресивни према њему, избегавају га, запостављају и у природи највероватније не заштићују од непријатеља. Ово важи и за неке друге животињске врсте.
Сви знамо да се код већине људи јавља агресија према сваком понашању другога које одступа од норме, укључујући и болест другога. „Ко има неку ману не мора да брине за спрдњу.“ Мало ко издржи да се не смеје муцавцима. Ово је само други вид агресивности животиње код којих је свака болесна или повређена јединка исте врсте предмет појачане агресије. Оговарање, интриге, интересовање за приватни живот другог и оног што је у њему упадљиво, вест у новинама – само су понављање принуде агресивности према упадљивом.
Анархична агресивност је врста агресивности која се појављује онда када у једној мањој заједници нестане онај ко је њоме одозго управљао. Таква агресивност, која је најбоље испитана код риба, може се сасвим успешно пренети и на људско друштво. Код риба је запажено следеће: када се у неком акваријуму уклони алфа-риба (значи главна риба, она која води и влада), настаје анархично пражњење до тада од главне рибе угушиване агресивности осталих риба у међусобним биткама, које имају смисао борбе ривала за попуњавање упражњеног алфа-места.
Људи се исто тако уздржавају све док осећају притисак одозго, празнећи повремено своју агресивност кроз разна криминална дела. Када се више не осећа тај притисак, постоји могућност избијања анархичне агресивности.
У немогућности да наведемо још неке врсте агресивности, заједничке животињама и људима, као што су агресија из зависти, агресија због бола, сексуална агресија, одбрамбена агресија итд, треба на крају да споменемо једну врсту агресије својствену само људима, која је названа мисионарска агресија или агресија из убеђења. Само људи намећу своја убеђења другима. Пошто убеђења могу бити интелектуално-рационална или емотивна, јасно је да се прва могу доказати, а у друга се може само веровати и само се за друга испољава агресија.
Сви фанатичари-идеалисти, и у политици као и у религији, филозофији или науци патили су, или пате, од танатофобије – страха да ће једном умрети. Они морају да измисле или да се прикључе некој идеологији од „трајне“ вредности и да се за њу залажу без имало толеранције према другоме. Овом се још приближава и агресија према онима који друкчије мисле, дакле према „упадљивима“.
Навели смо неколико видова агресије чије је заједничко порекло код животиња и људи прилично упадљиво. Ово порекло, као и претпостављена урођеност неких агресивних образаца понашања код човека ни у ком случају, по нашем мишљењу, не срозава човеково достојанство, нити може да ослаби човекову борбу на моралном и социјалном пољу за оплемењивањем и хуманизирањем наше анималне природе.
Нарочито ова борба не би смела да посустане у реформи васпитања. Јер је сигурно да ће од врсте и начина васпитања врло много зависити хоће ли овај, највероватније урођени агресивни нагон остати на испољавању више или мање безазлене спонтане агресивности, која чак касније може постати и стваралачка (сублимацијом агресивне виталности нагонске природе), или ће се претворити у патолошка и штетна испољавања реактивно-дефанзивног или активно-деструктивног карактера.
Етолошка истраживања понашања код животиња нити подижу човека на постоље које није достигао, нити га понижавају и руше му веру у његов задатак. Ова изучавања данашњих етолога још једном сведоче да је човек и данас остао, како се Конрад Лоренц добро изразио, посредник између животиње и хуманог човека. У нечему квалитативно битном већ је напустио ниже царство, задржавајући при свему томе многе заједничке особине с овим царством, а да још није достигао потпуну хуманизацију свога бића. Многа би агресивна тежња, најчешће за човека потпуно несвесна и због тога тешко уочљива и подложна корекцији, требало да буде свесно препозната и у име неког вишег циља савладана или преображена.
На овој средокраћи урођеног и стеченог, датог и друштвеним и личним напорима извојеваног – одлучује човекова слобода.
Здрава и болесна агресија
Проблем агресије и агресивности, „тежње за моћи“ и „борбе за превлашћу“ веома је актуелан у наше време и њему се, све више, посвећују књиге, чланци, научни скупови, читави конгреси разних профила стручњака. Да ли ова чињеница значи да ми данас живимо у једном изузетно агресивном добу у коме су дозвољене све врсте „пробијања кроз живот“, или пак да је у низу других тема које заокупљају данашњи свет ред дошао и на агресију, па се о њој само више и боље зна него раније – може да буде спорно. Мада ово питање није без значаја, постоје и друга, значајнија питања у вези са проблемом агресије и агресивност.
Једно од тих питања, несумњиво врло занимљиво и још недовољно рашчишћено, јесте управо основно питање да ли се агресија код људи мора да прихвати као један од животних нагона, као што је то, на пример, сексуални нагон, дакле као нешто урођено, ендогено, или је човекова агресивност нека врста реактивне творевине, дакле, нешто стечено, накалемљено, готово бих рекао научено. Изучавајући првенствено животиње, Конрад Лоренц, данас широм света цењени научник немачког говорног подручја, негирао је теорију по којој је животињско као и људско понашање претежно реактивно. Опомињући на опасност преношења искуства понашања код животиња на човека, многи психолози и психоаналитичари супротставили су се таквом мишљењу Конрада Лоренца тврдећи да агресија увек претпоставља претходну фрустрацију.
Значи, понашање родитеља и најближе околине према детету, у ширем значењу понашање његове социјалне средине – условиће појаву и степен агресивности код детета, односно будућег одраслог човека.
Фројд је, најпре, потценио агресију стављајући је у службу нагона самоодржања. После одвајања Адлера и касније, агресија је, поред либида, за Фројда постала главна покретачка снага човековог живота, али сада, сходно све песимистичкијем Фројдовом ставу према цивилизацији и култури уопште, ова агресија је за њега деловала у смислу нагона смрти.
Док је за Фројда агресија садржана већ у анално-садистичкој фази развоја детета, код другог познатог аналитичара, Шулц-Хенкеа, оснивача посебне аналитичке школе, она је схваћена више као природна потреба детета, најпре, као потреба за моторним пражњењем, а онда као тежња за важењем.
Риман (F. Reimann) је либидо и агресију схватио као два облика изражавања једне исте животне енергије и чак је, у општој супротности према Фројду, агресију схватио у антрополошки проспективном виду као средство индивидуације. Агресија је, за њега, „динамичка снага која живо биће гони на развој, самосталност, од већ постигнутог даље према већој слободи“. Либидо је снага која нас упућује на комуникацију са људима и чини од нас социјална бића. Обадве снаге су у међусобној игри.
Свеједно да ли ћемо примити агресију као урођену силу и тако је изједначити са несумњиво постојећом урођеном агресијом код животиња, или ћемо је примити као стечену, па њен интензитет и облике испољавања приписати мање или више деструктивном утицају социјалне средине у којој растемо – изгледа да је корисно и неопходно разликовати здраву од болесне агресије.
Треба, најпре, разликовати активност од агресије, мада се не може негирати да свака активност садржи и агресију и либидо (либидо у овом случају схваћен као сексуални нагон). Активност се испољава у симпатији па и љубави према објекту без субјектовог непријатељства, више као жеља за игром. Нема игре, те основне полуге живота, без активности, али и без извесне примесе агресије.
У њој нема мржње, нити примарно непријатељског импулса, па се због тога ова агресија с правом зове активно-спонтана и прихваћена је као вероватно ендогена. Од ове здраве, спонтане агресије, која је присутна код свих живих бића, већ у раном добу треба разликовати нездраву, болесну, неуротичну, још тачније: реактивну агресију.
Посебно је код деце важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик „агресије“ јесте детиње викање као последица физиолошког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Обадва фактора утичу на значај функције дисања и коже као зависне, контактне површине, па обољења од астме и кожне болести први су психосоматски знаци поремећаја.
Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор, може да се развије „примарно шизоидна агресија“ која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице, или води, како Шпиц (R. Spitz) рече, вегетативном саморазарању и смрти.
Даљи развој агресије настаје у оралној фази детета са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да „поједе“, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке.
Неиспуњење ове жеље изазива протест, који је неопходан за развој функције Ја и пробе реалности. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи.
Не можемо описивати даље фазе развоја агресије у аналној, гениталној фази, у добу латенције и у пубертету. Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија се, најпре, не схвата као патолошка, али због лоших поступака родитеља она може да се временом претвори у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем.
Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом, какво је Ерих Фром детаљно описао у својим књигама.
Сходно лошим искуствима и фрустрацијама у раном детињству, одрастао човек углавном развија два типа агресије. Једна је реактивно-дефанзивна агресија као одбрамбени страх са цртама пасивности, претеране зависности, страха од казне и губитка објекта, у крајњој линији са цртама конформизма; друга је активно-деструктивна агресија са субјективним доживљавањем непријатељства, асоцијалним ставовима према друштву и тежњама ка разарању. Обадва типа агресије произлазе из поремећеног тока нормалне, развојне идентификације у детињству, наместо које се развија одбрамбена, реактивна идентификација, па нужно морамо обадва типа сматрати неуротичним, дакле болесним.
И сексуални нагон и агресија, вероватно обадва ендогено дата, уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек је на вечитој клацкалици могућности, истовремено отворен и угрожен супротним могућностима развоја – може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине.
Психолошко-психијатријски вид насиља
Појава насиља као несумњиво комплексног феномена у животу појединца и друштва мора да се проучава, између осталих видова, и са оног психолошко-психијатријског. Довољно је да поменемо једну одређену и у савременој психијатријској класификацији прилично омеђену групу психијатријских болесника за које се зна да су склони насилном односно агресивном понашању, или да се подсетимо честог механизма одбране појединца који се служи пројекцијом и тада на параноидан начин покушава да преради своје унутарње агресивне потребе – па да увидимо да се ова грана медицине мора прихватити као неопходно помоћно средство у каузално-генетском прилазу проблему насиља.
Док је клинички психолошко-психијатријски начин посматрања у стању да пружи релативно задовољавајући приказ агресивног понашања болесног појединца у условима психијатријских установа у којима се овај налази на испитивању и лечењу, социјална психопатологија и социјална психијатрија, без којих се савремени развој психијатрије не може замислити, све су више у могућности да објективно посматрају и процењују појаве насиља, организованог или оног спонтаног и експлозивно испољаваног у мањим или већим друштвеним групама.
Такав начин дуготрајног и стрпљивог посматрања, потпомогнут данас већ разгранатом збирком разних помоћних средстава којима свака наука располаже, омогућава да се уз доношење одређених закључака предузму терапеутске и још важније превентивне мере против насиља, једног од највећих зала савременог човечанства, које повремено прети уништењу читавог живог света на земљи. Не мислимо само на насиље човека или групе људи против другог човека или групе већ и на све опасније насиље људи против природе и материјалних добара која је човек сам створио.
У овој анализи мање ћемо се бавити социолошком страном проблема насиља и његовим економско-политичким видовима, остављајући такву обраду стручњацима другог профила, а више ћемо пажње посветити истраживању самог корена насиља, посматрајући га у његовом психолошком, индивидуално-генетском развоју.
Пошто је циљ нашег рада проучавање насиља и његових многобројних испољавања, могу се занемарити сви они видови агресије које још можемо да убројимо у друштвено дозвољене, па и корисне за развој појединца и друштва, остајући у оквиру испитивања једних од најболеснијих, дакле и најдеструктивнијих видова агресије – насиља.
Под утицајем тешких преживљавања ратног пустошења и насиља човека над човеком у току Првог светског рата, нацистичких прогона Јевреја у предвечерје Другог светског рата, који су и самог Сигмунда Фројда погодили, он је схватио да је у својој психоаналитичкој теорији озбиљно занемарио тежину и важност рушилачких импулса у човеку, па је у складу са новим сазнањима изменио своју првобитну претпоставку, по којој су сексуални нагон и нагон за самоодржањем две основне мотивације људског понашања, уводећи нову претпоставку, по којој у човеку постоје два основна стремљења: нагон који је управљен ка животу и нагон за смрћу чији је једини циљ уништење живота.
Једноставност ове нове Фројдове теорије, као и једноставност и привидна очевидност неких његових ранијих теорија, и у његово време и данас опасно је мамила и заводила неким својим доста убедљивим аргументима који, ако се потпуно усвоје, уносе прилично пометње, па и песимизма и коначно билансирање човековог постојања. Сумњу у пуну веродостојност ове своје хипотезе изразио је већ сам Фројд. Сопственим сумњама у ову веродостојност о којима сам раније писао, сада бих хтео да додам још једну, за чију су ми оправданост послужила етнолошка испитивања Парин-Моргенталера у неким племенима у Западној Африци. Ова истраживања – која су потврдила ставове ранијих сличних истраживања, на Новој Гвинеји, међу америчким Индијанцима, и то Мидове и Бенедиктове – показала су да агресивност, па и деструктивност појединих примитивних племена у односу на чланове сопственог племена, као и на оне суседних, умногоме зависи од начина одгоја деце у току прве три године живота.
У оним племенима, наиме, у којима су деца дуго дојена и све до уласка у пубертет остала у топлим и присним везама са родитељима, који су децу сматрали изузетном срећом у животу, сва испољавања агресије у каснијем, одраслом добу остала су ограничена на друштвено прихватљиве видове активности, друштвено прихватљиве и са гледишта европске цивилизације. У другим племенима, међутим, у којима су деца врло рано одбијена од мајке и препуштена, такорећи, на милост и немилост старије браће и сестара, као и родбине у племену, степен испољене агресије у одраслом добу био је неупоредиво већи и повремено је узимао, са тачке гледишта наше процене агресије, патолошке облике.
Чини нам се да таква етнолошка истраживања, као и чињеница да је количина човековог рушилаштва нестална и да варира не само од групе до групе већ и према историјском времену у коме се испољава, говоре доста убедљиво против Фројдове претпоставке о нагону смрти, који би морао, по њему, да буде више-мање стално присутан, и то свуда у приближно истом интензитету.
Одбацивањем Фројдове мисли о нагону смрти, која је у основи биолошка и при том заиста неоправдано занемарила друштвене чиниоце који морају имати знатног удела у каналисању таквог нагона, чак и у случају његовог прихватања, ми, нажалост, нисмо много добили нити смо успешно испливали из биолошких вода. Јер, чак и када сасвим одстранимо идеју нагона смрти као јединог узрока патологије агресије човека, остајемо суочени са једном другом чињеницом, која ако и не носи собом исту тежину одлучивања, не мање нас ставља у ситуацију примарног, егзистенцијалног сукоба човека са самим собом. Мислимо сада на егзистенцијални раздор у коме се човек налази од свога најранијег детињства.
Несумњива је чињеница да је сам почетак развоја детета обележен оштрим дуалитетом збивања, који се састоји, с једне стране, у знаку готово апсолутне зависности од мајке, касније и од других људи, зависности непознате у животињском свету и, с друге стране, његовом исто тако раном потребом за тражењем сопственог идентитета, односно развојем свога индивидуалног Ја. Овај сукоб, који се изгледа не може никако избећи, рађа агресију (свеједно да ли из неког резервоара урођеног агресивног нагона, или вероватније из једне свеобухватне либидинозне енергије из које ће касније да се диференцира и сексуална потреба), и то агресију која постаје „слободно лебдећа“.
Судбина ове количине слободне агресије, настале из сукоба који ће трајати целог живота између потребе за зависношћу и прихватањем, свеједно да ли припадања родитељима или њиховим супститутима, групи, племену, некој идеји, неком вођи или Богу, и потребе да се буде самосталан, слободан и свој – остаће трајан проблем човека. Пред решењем тога проблема, за чију дефинитивност или трајност постоје само теоријски изгледи, човеку је отворено неколико путева.
Под претпоставком да је као дете прошао кроз тортуру васпитања са што је могуће мање траума и фрустрација, што значи да је постигао такав степен самополаризације и самоограничења при чему је успостављена релативна хармонија између основних инстанци човековог психичког живота, дакле, његове сфере нагона, његовог Ја, Над-ја и нарочито његовог Идеал-ја, овакав човек када одрасте може да постигне релативно задовољавајуће неутралисање, у најбољем случају сублимисање својих агресивних импулса.
Ако су услови развоја у раном детињству били мање повољни, али не такви да је развој патолошке агресије постао неминовност, човеку преостаје трајан напор да у себи развије што је могуће већи степен тзв. амбивалентне толеранције. Он се, другим речима, непрекидно учи да постане толерантан, како према својој тако и према туђој агресији, овој последњој наравно само у случају ако она директно не угрожава човеков интегритет.
Шта, најзад, да кажемо о, нажалост, бројним случајевима у којима је степен фрустрације у раном детињству био толико јак да је и количина слободне, лебдеће агресивне енергије постала тако велика да директно угрожава не само стварање слободне и самосталне личности већ и сам интегритет те личности? Па управо од таквих људи и постају психијатријски болесници, широко разврстани у трима најпознатијим групама болести: неурозама, психопатијама и психозама. Услед немогућности да ускладе толерантну везу било између својих нагона и захтева спољне средине, било између захтева свога Идеал-ја, које се могло развити и под утицајем неке друге патолошке личности из његове најближе околине, и свога Ја које је остало неразвијено и слабо, овакав несрећник може лако да постане плен разних анархистичких и терористичких група које имају сличан састав чланова, а које постављају себи за циљ свесно и организовано рушење и насиље у свим могућим видовима.
Сада не можемо да улазимо у питање (препуштамо га социолозима и социопатолозима) како се уопште формирају оваква терористичка удружења под утицајем сложених економско-политичких чиниоца једног друштва у кризи. Само напомињемо да за разлику од ранијих времена, када су циљеви разних организованих насиља били рационализовани и скривени под плаштом дужности, савести, патриотизма или интернационалне солидарности, данашња су насиља све безобзирнија и све мање имају потребу да буду рационализована.
За Ериха Фрома су рушилаштво и насиље произашли од неподношљивог осећања немоћи. „Ја могу да избегнем осећање властите немоћи према свету изван мене тако што ћу свет уништити.“
Треба истаћи да је насиље неког човека или читаве групе управљено према неком другом човеку, групи, па и према природи или стварима од вредности, често једини начин самоодржања пред незадрживом навалом ничим обуздане агресије, која би се, у супротном, свом силином управила према унутра и довела до самоуништења. Овим механизмом клацкалице, при чему је агресија управљена час према споља час према унутра, могу се добро објаснити самоубиства убица. Врло вероватно су и неке човекове физичке болести израз саморушилаштва које је достигло одређен ступањ.
Хтели смо да покажемо како се уопште ствара овакво осећање немоћи у човеку, односно испољавају његове рушилачке агресивности, полазећи од неких поставки индивидуалне психологије и психопатологије, тј. од примарне ситуације човекове егзистенцијалне угрожености у свету. Љубав и мржња су два антипода једне исте либидинозне енергије са којом долазимо на свет, а чији се паралелни токови развијају у нама од најранијег детињства.
Колико ћемо успети да овладамо својом агресијом, да је неутралишемо, сублимишемо и наместо мржње и насиља, који тињају у сваком од нас, изнедримо толеранцију, разумевање и љубав – зависи од судбинске ситуације сваког појединца чврсто повезане са склопом друштвених норми, њеним забранама и слободама у једном друштву у коме човек налази своје место од рођења.
Фројд је нагласио да се у душевном животу појединца онај други редовно појављује као углед, као објекат, као помагач и као противник и да готово сваки интимни емотивни однос двеју особа који дуже времена траје садржи латентну могућност испољавања непријатељских и агресивних осећања, која услед потискивања измичу нашем опажању.
Могли бисмо, стога, да закључимо да је човекова историјска мисија у току развоја човечанства била и остала стална одбрана од агресије, односно постепено преображавање њене енергије, у току дугог процеса социјализације, у корисну активност. Од већег или мањег успеха ове мисије зависиће сама судбина, односно опстанак човека на земљи.
