Православна Црква је одувек функционисала кроз свете саборе. У Православном је духу да у Цркви делује сабор, а у манастирима сабор стараца. Архиепископ и сабор треба заједно да доносе одлуке. Игуман, односно игуманија, и савет стараца, односно старица, у манастиру треба да одлучују заједно. Архиепископ је први међу једнакима. Патријарх није папа него има исти чин као и остали јерарси. Папа има други чин, седи изнад осталих и они му љубе ногу. Патријарх седи заједно са осталим архијерејима и координира. Игуман, или игуманија, у односу на остале који управљају манастиром јесу први међу једнакима.
Не може један архиепископ или игуман да ради шта хоће. Бог просветљује једног старца или старицу, односно једног јерарха, поводом неког проблема, а другог у вези са другим проблемом. Сва четворица јеванђелиста допуњују један другог. Исто тако и овде свако износи своје мишљење, а уколико постоји супротно мишљење, оно се уписује у записник. Зашто? Ако се ради о доношењу једне одлуке која је супротна јеванђелским заповестима и један се не слаже с њом, ако не затражи да се његово мишљење унесе у записник, изгледаће као да се слаже. Ако се неко не слаже са одлуком и потпише је, а да његово супротно мишљење није записано, тиме греши и то на своју одговорност. Кривица је на њему. С друге стране, уколико он каже своје мишљење упркос већини која има супротан став, биће исправан пред Богом! Ако у Цркви сабор не функционише исправно, или сабор стараца у манастирима, онда не можемо да говоримо о православном духу, јер то није православни дух него папски. У православном је духу да свако износи своје мишљење и да се оно уписује у записник, а не да неко ћути зато што се боји или да ласка да би се додворио архиепископу, односно игуману.
Младим клирицима који добију управу, чак и ако имају одговарајуће квалитете, то ће штетити и они ће се потрошити узалуд. Када они упадну у машину управе, секретаријата и слично, то им одмаже у духовном смислу иако су имали предиспозиције да духовно напредују. Неки од њих да се нису истрошили на управничким функцијама, него да су порадили на себи, касније би постали велика имена у Цркви. Када се човек не бави собом у позитивном смислу те речи, односно када не ради на себи, он личи на трговца који купује и продаје а да не зна колико коме дугује, тако да на крају завршава у затвору. Много се растужим када чујем да млади свештеници раде у канцеларији. Ако би се они држали ван управе још неко време, касније би могли више да допринесу. Нажалост, често се догађа да млади свештеници постану управници, уместо оних искусних који би могли да духовно помажу својој пастви. Тиме се чини двострука штета: млади су се прихватили одговорности а да се нису духовно позабавили собом. Налазе се на положајима у којима треба да раздају духовно благо, а они га немају јер га нису стекли. С друге стране, они старији пошто нису на одговорним положајима немају могућност да пруже своје драгоцено духовно искуство и божанско просветљење.
Преподобни Пајсије светогорац
Са грчког превела: Валентина Аврамовић
Извор: Епархија зворничко-тузланска
