Јеромонах Серафим Алдеа: Од силовања и злостављања до љубави и светости – Прича о Светој Танај
Одређена не силовањем, него вером. Ово је једна од оних прича, животних прича, о којима се плашим да причам. Не зато што се плашим да би то могло некако утицати на мене, већ зато што се плашим да ћемо пропустити поенту. Овде се не ради о силовању, не ради се о насиљу у породици, не ради се о порођају или побачају, не ради се о самохраном родитељству. Не ради се ни о чему од тога, а опет је о свему, о свакој од ових тема, али је и много више. Живот Свете Танај [прославља се 18. јула по новом календару], мајке Светог Кентигерна – или Светог Монга, као што нам је познат – отприлике је много више од било које од ових страшних, али тако релевантних тема које сам управо споменуо. Још једном, имамо исти проблем који имамо чак и у међусобном разговору, обраћању и разумевању онога што говоримо особи испред себе и ономе што нам се говори: ми примењујемо ове савремене, политичке филтере на речи које изговарамо и на речи које чујемо, и онда у потпуности пропуштамо поенту.
Прича о Светој Танај започиње паклом, прича о њеном животу започиње причом о њеном силовању. Вероватно није имала више од 11 или 12 година, јер је била толико млада да није могла да препозна силовање по ономе што јесте. Насилник јој се представио обучен као жена. А након што јој се наметнуо и искористио је, објаснио јој је да су разлике између њеног тела и његовог тела заправо оно што се дешава када се девојка претвори у жену. Па je, стога, тврдио да оно што јој је учинио јесу били управо начини на које одрасла жена исказује љубав према детету, према младој девојчици. И упркос болу и упркос патњи, то мало дете је учинило оно што већина злостављаних научи да ради из страха да би, уколико проговоре, ако потраже помоћ, у ствари могли наићи на још већу мржњу, на још већу штету према сопственим младим животима, па није ништа рекла, ништа није рекла док њени родитељи нису открили трудноћу, резултат тог силовања. Ово је прича из петстотих, ово је прича на коју можемо гледати са неком врстом смирености. Јер увек мислимо да су наша друштва еволуирала у односу на шести век; толико смо бољи, толико више цивилизовани, толико хуманији од тих праљуди [protohumans]. Али реално је да се није много тога променило. Злостављање које видимо у животу ове светитељке и данас видимо – погледајте само све приче о злостављању које су се догодиле само током ове пандемије. Реално је да се иста ствар која се догодила Светој Танај када је коначно морала да се повери родитељима и дан данас догађа многим злостављаним особама: њима не верују, одбацују их и осуђују као лагалице; оне су те које се сматрају кривим за злостављање које им се догодило. Само поразговарајте са било ким, од деце која су злостављана, до људи који пате од расизма или ксенофобије, нема разлике. Склони смо да омаловажимо жртву, јер је то лакши, удобнији начин да се супротставимо злостављању него да се стварно потврди насилник, а често се то догађа јер смо негде у прошлости и сами спознали (доживели) злостављање и нисмо имали храбрости, снаге, одлучности да се супротставимо сопственим злостављачима, па мислимо да искључивањем нових жртава штитимо сами себе.
Након силовања. Када су родитељи детета сазнали да је силовано и да је сада трудно са дететом које је проистекло из тог силовања, они су га, наравно, осудили. Кажем „наравно“, јер је то било друштво тог времена. Али у ствари, опет, ако погледате шта се дешава у друштвима у којима данас живимо, приметићете исти образац: обично је жена крива за злостављање, без обзира на контекст, без обзира колико год млада била и ма колико то злостављање било невољно. Тако су њени родитељи одлучили да је треба казнити, а казна је била смрт. Па је ово дете са само 12 или 13 година прошло кроз силовање, затруднела је док је и сама још увек била дете; потом су је сопствени родитељи одбацили и осудили на смрт; а потом и однели и гурнули са литице како би је погубили. Али Бог је имао друге планове, као што је то често случај. И Бог је благоволео да мало дете преживи пад. А такође је благоволео да се мало дете снађе и пронађе корекел[1] (сплав) и само отплови све до малог манастира где је срело Светог Серфа, једног од дивних, али тако мало знаних светитеља Шкотске. Свети Серф је учинио нешто што је било нечувено за канонски закон и правила монашког живота: примио је ово мало дете, трудно, одбијено од родитеља, осуђено на смрт од стране друштва; примио је ово младо, трудно дете у свој манастир и управо је у његовом манастиру оно родило оно прелепо дете које су назвали Кентигерн, које је касније потом постало понајвећи светитељ за кога овај народ зна. Заправо је сам свети Серф ословио светог Кентигерна са Монго, „драги“, онај који је срцу драг.
Преживљавање дубине злостављања. Сећам се оног првог и-мејла о поруџбини прве иконе Свете Танај. Та икона је управо овде. Обично укључујемо знак божанског присуства у животу тог одређеног светитеља, без обзира на контекст – малу руку која упућује благослов са неба, симбол Свете Тројице, силазак Светог Духа, слику светлости која се просипа – нешто, било шта да се пошаље преко ове идеје да, упркос тами нашег живота, негде тамо има светлости; има светлости која нас чека у неком тренутку у будућности. Али за ову конкретну икону, нада, молитва је била да прикажемо жену у самој дубини трауме, да ухватимо тај тренутак када пролазимо кроз искуство које је тако мрачно, толико обузимајуће у својој мрачности да нема светлости, наде, ничега осим смрти која окружује душу. И када неко настави ићи даље изван инерције, инерције преживљавања, мишићи вере настављају функционисати чак и када душа ништа друго не доживљава до одузетости и смрти. То је та икона, икона људског бића, икона људске душе која је злостављана преко граница онога што би човештво требало да може да поднесе; душе окружене мраком, али која наставља да иде напред захваљујући тим мишићима вере и захваљујући том инстинкту за преживљавање који може, благодаћу Божијом, да обузме нечије срце када све друго закаже. Ту имате људско биће како лута реком упркос томе што то не води никуд. На том острву нема ничега, нема руке, нема благослова, нема Тројице која би је усмерила. Али она наставља да гледа увис у тај мрак; наставља да гледа у то небо које изгледа празно (затворено)[2], јер то је искуство злостављања, то је искуство трауме: осећај да је небо празно (затворено). Али она наставља да иде напред, јер има веру изнад вере, има веру која спасава чак и од искуства пакла.
Када Христос приступи. А онда, отприлике годину или две касније, добили смо другу поруџбину за Свету Танај. Овога пута ми је особа која је то наручила дала потпуну слободу да осмислим икону, да се определим за композицију и елементе који се подразумевају у икони, а желео сам да живопишем комплементарну икону овој причи о беспомоћности и остављености; желео сам да представим духовно значење, духовну вредност преживљавања и неодустајања, непредавања онда када вам све око вас говори да треба да се предате. И тако је настала друга икона Свете Танај. Иста та Светитељка, исти језиви почетак животне приче, а опет сасвим другачија перспектива, сасвим другачији поглед на свет. Овога пута нема таме, мада се ствари и даље дешавају истовремено, током ноћи, она и даље путује да побегне од злостављања и да се сретне са животом; и даље путује да би побегла из пакла и пронашла небо (рај); ту је линија као и на првој икони: Света Танај трудна у кореклу који управо плови према острву; али овог пута на острву се налази црква; ту је манастир; Свети Серф је већ чека; Светог Серфа је у његовом срцу Христос већ упутио да дочека ово дете и њено дете и да се брине о њима. Ова хоризонтална линија на првој икони представља пакао њеног духовног живота; слика је какав је доживљај тог злостављања, како се то одражава у стварности нечијег живота овде током овог живота, физичког живота њеног тела и њене душе. Али овог пута, на другој икони, хоризонтална линија, подељена је овом другом вертикалном линијом духовног значаја, духовне вредности њеног живота. Видите, за људско биће коме недостаје вера, прича о Светој Танај била би само ова линија: ужасна прича о злостављању, страшна прича о мраку, страшна прича о неуспеху свих око ње и ње саме као резултата злостављања кроз које је прошла. Али зато што јој не недостаје вера, јер њено духовно преживљавање почиње, јер је мишићи њене вере успевају да однесу даље, ово није цела прича њеног живота. Она је права хришћанка, па се ова хоризонтална линија пакла који она овде доживљава подудара са вертикалном линијом духовног значаја, духовног значења злостављања кроз које пролази, и што је још важније, њеног одговора на то злостављање.
Крст који отвара небо (рај). Овде, на овој линији, она је сама, напуштена; на вертикалној линији свог духовног живота она гледа према Мајци Божијој која држи Христа, а између ове две линије представљен је крст њеног живота: крст који је могао да је убије постаје крст који отвара капије спасења за њу, за њено дете и за све оне који су им се молили од њихове генерације до данас. Јер, на овој другој линији крста имате једну мајку која се моли Другој; имате једну мајку која носи, пригрљује, милује своју трудноћу, своје дете, молећи се гледајући увис са надом ка другој Мајци која у својој утроби носи једно друго Дете, богочовечанско Дете – Христа нашег Спаситеља. Одабрали смо ову икону Богородице, древну представу звану Оранта, у којој се Христос налази у утроби Богородице. Намерно смо је одабрали тако да имамо сличност две мајке: Једна мајка се моли Другој; једно дете поверено на чување другог Детета; једно људско биће уздигнуто на овом крсту све до неба; и управо због овог крста небо и земља се поново сусрећу.
Месо прожето (инфузирано) [infused with] благодаћу. Погледајте како се небо и земља поново срећу. Погледајте како Богородица, кроз трудноћу, кроз Христово оваплоћење, омогућава небу и земљи да се састану у Оваплоћењу. Погледајте како искуство благодати, божанске благодати, божанске светлости која се с неба спушта на земљу, мења боју тела свете Танај. Погледајте како овде ниже има боју меса, боју које људско биће има при пролажењу кроз трауматично искуство; док се горе, на њену главу, на њено лице, на њена рамена, спушта благодат и ова траума се преображава у духовно искуство и ово искориштено месо постаје духовно тело истинског хришћанина, светитеља. Обратите пажњу и на то како ово искуство благодати, овај мехур благодати између трудноће Свете Танај, Светог Кентигерна у њеној утроби и трудноће Мајке Божије, Христа у Њеној утроби, овог мехурића благодати, видите како преображава не само животну причу, крст Свете Танај, не само њу њеним продуховљивањем, не само самог Светог Кентигерна, који је, ако обратите пажњу, продуховљен искуством благодати, већ и саму природу; видите како ваздух добија другачију, бељу, духовнију боју од ваздуха изван овог искуства које ствара Светитељка; погледајте како су океан и сама вода друкчији изван овог величанственог духовног искуства. Када прихватимо пакао који свет баца на нас и претворимо га у рај, поверавајући се у потпуности Христу, постајемо спаситељи, са-спаситељи са Христом, не само самих себе, не само самих себе и оних који су уско повезани са нама, већ и свих око нас и природе, овог створеног света. Крст формиран између духовног живота и људског живота свете Танај постаје капија за спасење не само за њу, већ и за свет, за свако људско биће које јој се моли, које се моли њеном сину, али и за свет у својој физикалности (телесности), за ваздух, за воду, за дрвеће и животиње око њих.
Наставите да се молите празном (затвореном) небу. Наставите да се надате у изостајућег Христа. Нисмо позвани да напустимо наду; нисмо позвани да поклекнемо кад ђаво, и свет обрушен његовом моћи, на нас набацују ужасно злостављање. Позвани смо да наставимо даље, да се држимо вере, чак и када се вера чини мртвом; позвани смо да и даље тражимо Христа, надајући се у Христа чак и кад се чини да нас је сам Христос напустио. Јер тај осећај сам по себи није ништа друго него додатно злостављање које свет, ђаво, на вас баца; јер ако слушате глас који вам говори да вас Христос не воли, Христос не постоји, Христос вас је напустио, тада ћете пасти и пашћете толико јако да ће ваш пад бити потпун. Али ако се надате против наде, ако наставите да се одржавате у животу и идете посред тог пакла, усред те трауме, не само да постајете са-спаситељ са Христом своје душе, већ на активан, значајан начин доприносите спасењу толико много људи које можда знате или можда не знате, укључујући спасење људи који су вас злостављали. И знам да је ово осетљиво рећи, али тако често насилници су људи које волимо, често људи који су нам блиски , људи којима смо веровали и који су требали да се брину о нама; и на чудан начин, иако су постали наши злостављачи, не можемо одустати од љубави коју имамо према њима. Ако паднете, и они падају, јер су вас гурнули; али ако нађете снаге да наставите даље и да се одржавате на том крсту у нади да ће Христос ускочити и унети светлост у ваш живот, ви – вољени мога срца – ви ћете бити спашени, па тако и сви око вас, укључујући вашег злостављача, због ваше љубави, због ваше вере; а када сте постигли тај ниво молитве, тај ниво опроштаја, тај ниво неосуђивања онда сте једно са Христом. Молим се да стигнете дотле, молим се да ја стигнем дотле, молим се да цео свет стигне дотле једног дана у име Христа.
Нека нас Бог благослови до сржи наших костију и наших душа. Амин.
Извор: Теологија.нет
