Type Here to Get Search Results !

Прота Обрен Јовановић: Митрополит Амфилохије је прескочио границу гроба и присутан је подједнако свугдје

 Прије 83 године на Божић рођен је Ристо Радовић, наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. У нашем народу постоји једно предање да је велико знамење када се неко роди у ове велике празничне дане, а можемо слободно  рећи, истинито када је у питању личност нашег Митрополита Амфилохија. О животу и раду са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, за Радио Светигору говорио је један од његових најближих сатрудника, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Разговор је водила Тијана Лекић.


 Звучни запис разговора


*Оче, ускоро се навршава 20 година откад сте у свештеничкој служби и поред Митрополита Амфилохија. Митрополит је био, као што знамо, велики обновитељ, свештенства и монаштва, наручито  женског.  Можемо рећи да је манастир Ждребаоник тада постао центар духовне обнове вашег даниловградског краја. Како је то изгледало из перспективе једног гимназијалца и студента, и шта је за  Вас све тада значио Митрополит Амфилохије.


Кад се сјетим тих раних дана, дјетињства и мога уласка и одласка у Цркву, у мом бјелопавлићком крају после рата је био један свештеник, отац Ђорђије. Он се упокојио 1978. и након његовог упокојења није било парохијског свештеника и живот овог краја био је спорадичан. Храм Свете Текле у Даниловграду био је скоро запуштен. У Ждребаонику је тада био монах Матеј, који је чувао светињу колико је могао, а није му било лако од мојих Бјелопавлића. Отац матеј је сада архимандрит манастира Раваница.

Тек од доласка Митрополита Амфилохија, почела су редовна богослужења у мом крају, гдје је он задужио оца Андрију Ђикановића, подгоричког пароха, да долази суботом да служи литургију. Те суботње службе су биле прве које ја памтим у Даниловграду.

У манастиру Ждребаоник, древној Немањичкој светињи су се увијек Бјелопавлићи окупљали, а поготово откад су дошле мошти Светог Арсенија. Митрополит је овдје затекао једног намученог монаха, те је овдје поставио монахиње које су дошле са њим из Баната и тако је манастир Ждребаоник постао пелцер који се пренио у остале манастире. У вријеме кад сам кренуо у цркву, ту је било тако мало младих људи, да смо могли да се пребројимо на прсте једне руке, али мало соли је потребно да се ручак осоли. Митрополит је долазио кад је могао, а његов долазак је за нас увијек био велики празник. Сјећам се једне прилике, кад сам играо фудбал са својим друговима и поред те ливаде видим, пролази Митрополит аутом, ја озарен јер знам да иде у Ждребаоник, остављам лопту и трчим кући да се пресвучем, да идем да га видим, да узмем благослов.

Оно што је најупечатљивије у мом животу је једна прилика кад је он дошао да исповједа сестре и мене мати Јустина зове на кућни телефон касно у 11 увече и каже да дођем ујутру пошто Митрополит служи. То је био радни дан, ја сам тада био гимназијалац, дошао сам на Литургију и стао поред врата. Он је тада служио сам, по јерејском чину и позвао ме прстом да дођем и каже: ”Хајде да чтецираш”, а ја му кажем: ”Владико, ја никад нисам чтецирао, нисам никоме никад додао кадионицу”, а он каже: ”Па ево ти прилика, ја ћу да те научим.” Тако је прва кадионица коју сам додао неком свештенослужитељу била она коју сам додао мом драгом Митрополиту Амфилохију. Његова улога у духовној обнови мог краја и Црне Горе уопште је била немјерљива, а сви јерарси и високи гости који су долазили у Митрополију, прошли су кроз Ждребаоник. Испричаћу вам један детаљ, када је у посјету долазио Патријарх московски и све Русије Алексеј, да положи камен темељац храма Христовог Васкрсења у подгорици. Сјећам се да је Митрополит прије тога дошао у Ждребаоник и рекао сестрама да спреме нешто да поклонимо Патријарху руском. Хоћу да вам дочарам како су манастири тада били сиромашни и како се живјело тада. Сјећам се те иконе Светог Симеона Мироточивог, то је била репродукција, ишли смо у пилану да тражимо даску да се исијече, дакле била је то каширана икона. Тако нешто данас никад не бисмо поклонили таквом једном великодостојнику, али ми смо тада били пресрећни кад смо успјели да то лакирамо, средимо, па су сестре то лијепо упаковале. Походећи ову светињу, мој живот се из коријена промијенио љубављу Митрополитовом.


*Ви сте, као што рекосмо, прије скоро 20 година дошли овдје на Цетиње, у кабинет Митрополита Амфилохија, а претпостављам да нисте ни сањали да ћете се баш ту обрести. Како је Вама тада на почетку све изгледало? Пренесите нам утиске из тих првих година уз Митрополита. Како је било уједно постати службеник Митрополије и парох цетињски?


Живот ми је некако био скопчан уз Митрополита. Имао сам част и благослов да ме он и вјенча, управо у манастиру Ждребаоник. Сјећам се тог свадбеног ручка, он сједи између супруге Иване и мене, окреће се и каже јој: ”Невјесто, да те нешто питам, али да буде како ја хоћу. Да овог твог рукоположимо.” Тада сам још био апсолвент Богословског факултета, те ме је рукоположио у капели Светог Јована Богослова у Београду.

На дан Светог Василија Великог, када се студенти окупљају код њега, наговијестио ми је да ће ме рукоположити за свештеника. Тада у Митрополији скоро да и није било младих свештеника. Рукоположио ме је на Светог Саву у мјесту Фрутак, Митрополит волоколамски Питирим, који је тада био гост Митрополита Амфилохија. Служио сам код сестара 40 дана, а онда дошао на Цетиње. Било је ту назнака за неке парохије, али видио сам да се тај боравак на Цетињу мало одужио. Једне прилике, кад се вратио са неког пута, позове ме да попричамо у библиотеци и каже: ”Види, имају оне парохије што смо помињали, али оно што ти је са благословом, то је Цетиње.” Мени је то био као гром из ведра неба. Ту сам затекао покојног оца Саву Тутуша, свршеног богослова Обрена Шарића, садашњег пароха морачког, учио се првим корацима црквене администрације која је мени тада била потпуно страна, али био је велики благослов и у ватри и у води пратити Митрополита Амфилохија. Он је имао неку силну енергију и снагу, љубав Божију која нас је све кријепила и чувала.

Стасавали смо уз Митрополита, који је био ватрена жишка у том времену. Ту је био отац Матеј, келејник Митрополитов, отац Лука, игуман манастира, Владика Јоаникије је тада још увијек био викарни Епископ. Цетињски манастир је тада био једна права оаза духовности и благослова и тако сви заједно носили смо тај крст, Богу хвала до данашњега дана.


*Има ли нешто што бисте посебно издвојили, тих првих година живота уз Митрополита Амфилохија?


Тада сам био парох бајички и доњокрајски, а већ је почело оно смутно вријеме, када су нека наша браћа почела да се отуђују од ове древне светиње, од ћивота Светог Петра, Митрополит ми је говорио да се не плашим јер ко је уз светињу, њему никаква сила ништа не може. Испричао ми је о једном његовом сусрету са Бајицама, када је кренуо на Његуше, па изашли неки Бајице, који су били кивни на Митрополита због неких његових ријечи и ставова, па га је један гађао каменом и сломио шофершајбну. Митрополит каже: ”Што ја волим ове моје Црногорце, какав је то дамар! Он има храбрости камен да баци на свог Владику, каква је то вјера!”, он је чак и у томе видио љубав и однос, јер из сваког односа се рађа нешто.

Има још један догађај који је обиљежио прву годину мога битисања овдје. Јавише нам једну тужну вијест, да су нека дјеца у Гораждевцу рањена и убијена. Знате колико је Митрополит био везан за Косово и Метохију и колико је њега та рана тиштила. Био је јако потресен када су га звали на сахрану малог Милана и Пантелије који су страдали и повео ме је на тај несрећни догађај. Отац Лука Анић је тада био на испомоћи у Пећкој Патријаршији, а и тада сам први пут срео нашег Николу Мреновића, оца Јустина. То је био мој први одлазак на косово и Метохију и у првом сусрету са Пећком Патријаршијом осећао сам се као да сам дошао у Јерусалим.

Сутрадан смо отишли на сахрану у Гораждевац и то је један од најпотреснијих момената у мом животу. Сећам се тих погреба, тог бола и тог плача, ја сам то доживио као ридање над судбином читавог народа на косову и Метохији. Стајао сам поред митрополита, а малом Ивану је било једно око отворено и сјећам се те његове потресне бесједе, гдје је он рекао да то око суди свим моћницима овога свијета. Једно око које гледа ка небесима и суди. Ето, из тих ранијих година, издвајам овај догађај који остаје у мом срцу до краја живота. Ту сам видио Митрополитову величину, његову љубав према људима, љубав која је била јача од смрти.

Из ових бурних догађаја, да се вратимо у неке мирније дане. Опишите нам однос Митрополита према вама, његовим најближим сарадницима и опишите нашим слушаоцима, како је изгледао један Митрополитов ”обичан дан” на Цетињу.

Када сам дошао на Цетиње, био сам веома млад, и када имате пред собом таквог духовника и такав ауторитет, имате осјећај да је он много старији, то што он јесте, много је озбиљније од самих година. Увијек сам имао неки страх како да му одам поштовање кад се са њим сретнем, јер он је био јако скроман човјек, није никад ништа тражио. И сада се сјећам тих момената, сва утроба трепери у сусрету, па кад хоћу нешто да му кажем, помало се и збуним од те позитивне треме, па он то види и каже: ”Ајде, ајде, немој да се плашиш, ту смо да сарађујемо, на Божијем послу смо заједно.” Увијек нас је ослобађао и давао невјероватну слободу људима. Кад сам дошао, видио сам како се свештеници понашају са њим, били су то слободни људи, имали су слободан однос. Митрополит је волио само искреност.

Он никад није прескакао богослужење. Ако се вратио и после три ујутру, он је обавио своје келејно правило, ујутру поранио на јутрење које почиње у пет, након литургије вратио би се у своју канцеларију око осам, попричамо о свакодневним темама, а онда и о радним обавезама. Сваки је сусрет са њим био једна школа, из најбаналнијег сусрета са њим, могли смо да научимо велику науку. Велику науку да поштујемо човјека људе, и да се према свима односимо са љубављу и да у свакоме видимо оно најбоље у њему, ако је неко нешто погријешио, да га не посматрамо као грешника него као покајника. Око 16 часова, пошао би на ручак, хранио се са братијом у манастиру као најобичнији монах, живио је без икаквих личних прохтјева. Њему никада нисмо требали ништа посебно да доносимо и правимо, оно што је била монашка трпеза, то је била и трпеза Митрополита црногорско-приморског. У 17 часова би отишао на вечерњу службу, а увече би често имао неки радни састанак. Тако је у раду и молитви пролазио дан Митрополита Амфилохија. Ми бисмо некада кући ишли у 14, некада у 16, некада у 10 увече, а некада и после пола ноћи, али нам никада није било тешко, јер то је био човјек заиста вулканске енергије и љубави која је просто исијавала. Вјерујте ми, колико год да смо били уморни, није нам било тешко, то је једноставно била љубав. Неке ствари се не могу ријечима описати.


*Оче, ви сте прије десетак година понијели још један крст, још једну одговорност, постали сте секретар Митрополије. Приближите нашим слушаоцима, шта значи бити секретар, која су задужења секретара Митрополије црногорско-приморске?


Док је отац Сава био ту, било ми је лако, јер све оно што је било кључно, важно, кад је требало донијети неку одлуку кад митрополит није ту, то је чинио отац Сава, а ми млађи му помогнемо колико знамо и умијемо. Међутим те 2010. године кад је отац Сава отишао у пензију, ја сам тада имао 33 године, били смо уплашени, како ћемо тако млади да нешто савјетујемо Митрополита. Вјерујте ми, ти титраји у организму, та позитивна трема, била је присутна од првог до последњег дана, не зато што смо се ми њега плашили, него јер смо имали бескрајно поштоваље према њему, његовој личности, према његовој жртви која је била испуњена љубављу.

Он није био обичан епархијски архијереј, како је и сам говорио, њему је и васиона била уска. Њему је кроз ту духовност и кроз тај свој однос са Богом, та вертикала била и шира и већа. Више је ишао у вертикалу него у хоризонталу.

Није било лако, обавезе су заиста велике и велика је одговорност, али је и велика част бити на том мјесту. Бити уз таквог човјека је заиста велики благослов, велика одговорност. Он је био онај ледоломац у залеђеном мору, он је ломио, а ми смо били као реморкери који га прате, ишли за њим и помагали му на ношењу његовог крста. Заиста, могу да вам кажем, он се никада није руководио регулама, он је знао да ове горе не трпе регуле, већ само регуле љубави које преображавају човјека. Он је увијек, у сваком односу, чак и у службеном, гледао да духовно обликује човјека. Ако је неко у паду да га подигне, ако је неко на добром путу, да га још више утврди. Кроз ту слободу коју нам је давао, он је омогућавао да свако пројави свој дар. У овом мозаику земаљском шару свако има своје мјесто, неко је око, неко ухо, неко је један дјеличак одежде на икони Господњој, али без сваког детаља та икона је крња.

Заиста је са њим радити била велика част, велики благослов. Сјећам се, то су дани проведени ван куће, знате како, ми смо породични људи, породичне обавезе, дјеца мала, школа, итд. Али он је то покривао својом молитвом, вјерујте ми, кроз то служење Христу, кроз служење Цркви, кроз помагање њему у ношењу тога крста, нас је Бог био покрио од свих искушења, породичних, болести, итд Тако да сам радио како сам знао, колико сам умио, трудио сам се кад год сам погријешио, да се извиним. Трудио сам се да никоме не станем на пут, да пренесем благослов Митрополитов, да Митрополиту предочим ствари онакве какве јесу. Учио нас је да у свакоме видимо добро, да увијек истакнемо оно што је најбоље.

Желим да вам кажем какав је он однос имао према свештеницима. Сјећам се, један наш добар свештеник, имао је неко своје искушење и написао једно писмо које је стигло до мене. Мени се учинило да је то писмо написано у набоју искушења. По слободи га позовем и кажем му да је писмо мало прејако, да је писано у искушењу и да не треба да га шаље Митрополиту, али он је инсисторао да то писмо остане и ја га оставим, али га нисмо завели. Прошло је нелолико дана од тог догађаја и тако је то отишло код Митрополита, а да нисмо стигли претходно да попричамо. Митрополит ме је позвао и каже: „Оче Обрене, јеси ти погледао писмо од овог оца?” Кажем да јесам, а он каже да га позовем, јер написано у искушењу. Ја му кажем да сам то већ урадио, али да је он је инсистирао да Владика то ви. ”Ајде, благо мени, зови га и реци да ја то нисам видио”, каже Владика. Позовем опет тог свештеника, а он каже: ”Је ли видио оно Митрполит?” Казао сам му да није, а он ми се бескрајно захваљивао. Тај свештеник ће можда сад тек сазнати да је Митрополит прочитао писмо. Вјерујте ми, он је такав био, понашао се са толико љубави, и никад то поменуо није. Он никада никог није казнио.


*По тој љубави био је васељенски познат не само у нашој, већ и у другим црквама и вјерским заједницама. Ви као секретар, пратили сте га на многа његова путовања, на Крф у Јужну Америку, и многа друга, али бих овом приликом издвојила инагурацију Папе Франциска, гдје сте Ви ишли са њим. Чини ми се да наши слушаоци нису имали прилике да чују о овом догађају, па ако можете да нам укратко пренесете Ваше утиске?


Митрополит је заиста био васељенски човјек, код њега су многи долазили као и што је и он ишао на многа мјеста. Остала му је једино жеља да посјети Индију. Богу хвала, имао сам прилике да путујем са њим у многе земље, на разне континенте, али ево лијепо што сте баш ово истакли јер не вјерујем да је неко имао прилике о овом да прича. То је било 2013. године, Митрополит је изабран као представник СПЦ да иде на инаугурацију Папе и да поведе два човјека по избору. Одабрао је оца Игора Балабана и мене. Сјећам се, то је било неколико дана уочи васкршњег поста, мар. Морали  смо пар дана раније да кренемо због летова, тако да смо имали и времена да обиђемо Ватикан, и то управо са њим. На аеродрому нас је сачекао професор Милан Жуст, Словенац. Били смо смјештени у Дому Свете Марте у Ватикану. Након доласка, отац Милан нас је позвао на вечеру и није нам ни на крај памети било да ћемо одмах да сретнемо Папу. Улазимо и видимо кардинале у црвеним одорама и међу њима само једна бијела. Ја кажем: ”Ево га Папа”, а Милан Жуст каже: ”Па то није могуће.” Папа Франциско је био кардинал у Буенос Аиресу, а Митрополит је тамо имао своју мисију, па су имали прилике раније да се срећу. Повели су нас за један сто, а они су наставили да вечерају. После око пола сата, устадоше кардинали и ми остали, мислећи да ће Папа да иде у своје одаје, међутим он каже: ”Не, хоћу да дођем да вечерам са вама.” То је за мене и оца Игора било незамисливо, а предпостављам и за Митрополита и оца Жуста. Ми смо ту остали око сат времена, Митрополит је тако дивно са њим разговарао, о студентским данима, и сјећам се да је похвалио прву Папину изјаву кад су га изабрали за поглавара римске Цркве, да он не жели папоцентричну, већ христоцентричну Цркву. Били смо тих дана гости ту и сретали се са Папом у лифту, на ходнику, вечерали, ручали са њим, био је то за нас један несвакидашњи сусрет, близак, непосредан, личан, а све захваљујући Митрополитовом угледу.

Један дан смо имали слободан мимо протокола да сами себи организујемо. Наравно, Митрополиту су најбитније биле библиотеке и књижаре. Ми смо тако ишли од књижаре до књижаре и он је гледао и куповао све те наслове. Носи отац Игор, носим ја, у једном тренутку видим да не можемо више да носимо толико књига и купим кофер. Он је на десетине књига купио, што на италијанском, на латинском, на француском језику. Од свега што смо купили у Ватикану, било је преко 50 књига, које је митрополит лично из свог џепа платио, платио је чак и ту торбу коју сам ја купио, јер никада није дозвољавао да се црквени новац користи за његове личне потребе, већ је све плаћао од своје плате, односно пензије коју је тада примао. Такав је био Митрополит.


*Хвала пуно на овој успомени, а сада да се из Ватикана вратимо у Црну Гору, у вријеме кад је Црна Гора била центар православног свијета. У вријеме Ваше службе секретара, десиле су се многе значајне ствари, али да издвојимо освећење два велика храма, у Подгорици и Бару. Подгорички храм христовог Васкрсења су осветили сви првојерарси православне Цркве, осим јерусалимског Патријарха, који је пак осветио храм светог Јована Владимира у Бару. Ви сте уз Митрополита били у самом центру ових догађаја. Како је било све ово организовати, како је било пратити Митрополита Амфилохија у свим његовим подухватима и шта је за Митрополита значио Саборни храм Христовог Васкрсења у који је и положено његово тијело, као и храм у Бару?


Код нас у Црној Гори, сјећам се, који год велики догађај буде, ми мислимо да је то врхунац и да преко тога не може, али ови велики догађаји су се само низали. Митрополит је увијек био у неким подухватима и ја имам осјећај да је ово Митрополитово вријеме заиста била Педесетница Црне Горе. Благодат Духа Светога нас је непрестано посјећивала кроз разне догађаје и разне људе.

Сјећам 2013. када је била прослава Миланског едикта на нивоу цијеле васељене, Митрополит је предложио да у ту светковину уђе освећење храма Христовог Васкрсења и да то буде допринос наше Цркве. Сјећам се како се он само залагао се за све то, учествпвао у сваком детаљу припреме, да се не враћамо, од камена темељца па до златног крста на куполи и до задњег листића позлате фрескописа.

Требало је тада дочекати најначајније личности у Хришћанству, све поглаваре и представнике држава, и остале личности. То је био заиста васељенски догађај. Цијела Црна Гора је у томе учествовала, долазили су људи разних струка, сами се нудећи да нам помогну. До задњег човјека, сви су помагали да се то организује, сви су осјећали да је то јако значајно. Када је одлучено да будем на челу одбора за освећење, пита ме Митрополит могу ли се прихватити. Рекао сам му да то нико не може, али да сви заједно можемо. Тако је и било, сви свештеници, моји из канцеларије, сви као један дишемо, оци из Подгорице, сво свештенство и сав народ, то је било дјело свих. Ту је било непроспаваних ноћи, на десетине свештеника као једна душа, сјећам се да се за тих пар мјесеци нико ни са ким није посвађао, није било ниједне  горке ријечи. кад наиђе наитије Духа Светога, па тако иде све благословено, а Митрополит је то све својим стрпљењем и молитвом покривао. Сви су осјећали васељенски карактер и огромни благослов који је носио овај догађај, чак и невјерујући људи. Тако је било и 2016. године, када се славило 1000 година од кончине Светог Јована Владимира, а знамо колико је Свети Јован Владимир важан у историји Црне Горе, а самим тим и у православљу. Благослов да овај храм освети јерусалимски Патријарх, који је донио благослов гроба Господњег, није био ништа мањи догађај од освећења храма у Подгорици.


*Ови догађаји су неописиви, то је било чудо љубави Божије које се пројавило кроз љубав и жртву Митрополита Амфилохија, а и свог свештенства, монаштва и вјерујућег народа у Црној Гори.


За Митрополитов живот, можемо да кажемо да је био једна велика борба за Цркву Христову и за народ Божији. Откад сте Ви дошли овдје на Цетиње, власт у Црној Гори почела је заузимати све негативнији став према Цркви. Ако се осврнемо било је ту и тешких момената, као рецимо кад је дошло до напада на Цетињски манастир 2007. године. Ту је и немили догађај на Ивановим Коритима 2009, борба за цркву на Крушевцу, за цркву на Ћипуру, и других који су били увертира за изгласавање злосрећног Закона о слободи вјероисповјести. Па ако можете да приближите тај однос Цркве са властима, Митрополит је све то носио на својим леђима и борио се, а то је резултирало овим величанственим литијама, и коначном побједом православља у Црној Гори.

Знате како, ти односи између државе и Цркве тих раних деведесетих година су били прилично добри. Власт је имала разумијевања и помагала је тих година. Недавно смо 30. децембра имали 30 година од Митрополитовог устоличења и тада, на том устоличењу присуствовао је предсједник Црне Горе, Момир Булатовић. Могу рећи, сјећам се кроз само Митрополитово казивање нама, тај успон односа између државе и Цркве трајао је до 1996. и 1997. године. Нажалост од 2000. године до данас, то је кренуло неком силазном путањом која се није поправљала, све до 30. августа прошле године. Сјећам се тих немилих догађаја у Црној Гори, који су били потпуно вјештачки фабриковани и наметнути овом народу, да би од једног народа постала два народа.

Ево како је то изгледало на примјеру само једне породице коју сам ја имао у својој парохији. Сјећам се имао сам један парастос на Чеву. Позвали су ме да одслужим помен на гробу и да освештам гроб. На Чеву је иначе увијек турбулентно и било је ту и тамо немилих догађаја и иницијатива које не служе никоме на част. Дошао сам испред храма, и видим нека два човјека стоје на гробу, а мања групица испред саме цркве. Како увијек идем прво да цјеливам икону, да се сретнем са људима, приђе ми једна жена каже: ”Оче ја сам Вас звала,мој брат је преминуо. Да Вам кажем шта је ово несрећно вријеме учинило само од наше породице. Сви смо рођени на Чеву, од истог оца и мајке. Ја сам Српкиња, а имам три брата. Овај преминули брат био је велики Југославен, онај у црвеној мајци, он је велики Црногорац, а онај трећи… он је ништа.” Ја сам тада у њиховој породици видио судбину Црне Горе, располућеност нашег народа. Хоћу да вам кажем колико је тешко било Цркви Божијој, у таквом односу снага гдје је Црква била та која је увијек нападана да она руши јединство између народа, а било је управо све контра, држава је потенцирала те несрећне подјеле.

Митрополиту нашем је на плећа, не нејака већ јака, што је вријеме показало, падало бреме које није имало везе са њим. Наметали су му неке ствари које нису истините, а он је покушавао на разне начине, кроз библијски језик, да пробуди и позове на љубав, на јединство, да нас кроз своју личност уједини. Знамо колико је у Црној Гори битна личност црногорског Митрополита и та катедра Светог петра Цетињскога. Можемо да изведемо закључак да кад је год постојала та синтеза између духовне и световне столице, онда је био и благослов на Црној Гори, али чим се власт отуђи од те духовне столице и од значаја коју она има, крене путем који није благословен, што смо и окусили од 2000. на овамо, што је кулминирало изгласавањем овог несрећног Закона. Они који су остали на власти, кренули су да се обрачунавају са сопственим народом ударивши на Цркву. Мислили су ако ударе на пастира да ће се стадо разбјежати, али народ је увијек уз своју Цркву. Оно што се десило крајем 2019. и током 2020, оне предивне литије су управо дар са неба, да нас исцијеле од подјела. Та година дана припрема за мирну смјену власти је била управо катихезација Црне Горе. Црна Гора је у суштини, кад је Митрополит дошао, била некрштена. Ми свештеници смо се некада бунили због толико масовног крштења у острогу, а да немамо прилике да их упознамо, да им нешто кажемо, да их упутимо… Е Бог је троз ових годину дана надокнадио оно што Црква није могла да уради за тих 30 година. Има ли данас куће у Црној Гори која не зна шта је литија, крсни ход, икона, молитва, икона, крст, па колико је пута саборно изговорена молитва Оче наш, колико је пута исповјеђен Символ вјере… То је била припрема за обнову те братске љубави, да се сви вратимо једни другима и да се кроз ту молитву вратимо на оно исконско и право.

Видимо да и данас један дио наше браће, можда није разумио смисао литија. Нису литије биле ни против кога, ни против државе Црне Горе, већ против једне идеје једне групе људи која је на власти, која је хтјела да из коријена промијени нешто што никад Црна Гора није била. И Црква као организација која свједочи Божију љубав је једино на такав начин и могла да се одупре, јер Црква нема другог оружја осим Светог јеванђеља, Ријечи Божије, љубави Божије. Црква Божија и народ Божији, били су спремни на жртву. То је Господ видио.

Сјећам се једног момента, доље у холу, када је Митрополит сједио. Ту је долазио један политичар који је координирао везано за овај несрећни Закон, и сјећам се када је саопштио, неколико дана пред изгласавање, шта ће све да се деси, а ја сам присуствовао том разговору. Кад је отишао, па смо сумирали овај разговор, Митрополит је рекао: ”Кренули су злим путем”, а то је тешка ријеч из уста једног духовника, Митрополита од 82 године. Онда је сјео у фотељу и рекао: ”Свети Василије и Свети Петре, помагајте. Ако икад мислите да помогнете, сад помозите, јер не можемо сами без ваше помоћи.”

И оно што се касније догодило, излазак моштију Светог Василија, имам осјећај да је управо одговор Светитеља на тај вапај и ту молитву Митрополитову, када се небеса подигну. Имам осјећај да је ова литија земаљска, коју смо ми очима гледали, да је још већа била на небесима, да су устали и анђели и светитељи Божији који су просијали у Црној Гори и у читавом нашем светосавском роду, а и широм васељене. Овдје у црној Гори, није се бранио појединац или нека идеја. Бранило се Православље, бранио се Христос кога су поет кренули да разапињу у Црној Гори. Народ Божији је прошао кроз голготу и хвала Богу што смо прошли кроз голготу, јер је то значило васкрсење Црне Горе и Црна Гора је освештана. Оно што се десило у храму Васкрсења 2013, тај пелцер је пренесен на читаву Црну Гору. Нема стопе црногорске земље која није освештана тим свештеним ходом, који управо непрестано излази из храма христовог Васкрсења, односно из гроба Господњег, јер Црква Божија управо свједочи Васкрсење Христово. Оно што је Митрополит започео деведесетих година, кулминирало је у васкрсењу народа, то је круна, догађај који превазилази и Црну Гору. Радостан сам, што је после свих падова и лоших односа између државе и Цркве, Митрополит видио васкрсење свога народа. Оно што је најбитније, он је као Мојсије у Старом завјету, водио да изведе свој народ, али није ушао у обећану земљу, али је провео народ кроз Црвено море и видио обећану земљу. Заиста мислим да је његово дјело буквално равноапостолно. Оно што је он урадио за Црну Гору, то су радили апостоли Христови. Он је свом народу проповиједао као да су први пут чули за Господа. Нажалост, има један мали дио који се и даље односи према Цркви и према Христу као да никада нису чули ниједну ријеч Светог Јеванђеља, али ипак овај велики хљеб живота који је Митрополит заквасио у Црној Гори, уроди ће плодом да и они чују и повјерују, вријеме је Божића, да се збратимимо и да живимо у љубави Христовој.


*Како се приближавамо краву нашег разговора, тако се у разговору приближавамо крају живота нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Ви сте били све вријеме уз њега, иако нисте били са њим у болници, били сте у непрестаном контакту са њим, са докторима и са оцем Јустином. Желим да Вас питам како је изгледао ваш последњи разговор са Митрополитом?


Знате како, ту смо више од 20 година, а и више од тога од кад сам у Цркви Божијој, живот ми је саплетен у ту Божију плетеницу, а једна од тих струка плетенице је управо Митрополит Амфилохије. Било је ту дивних разговора, али што бих издвојио међу тим последњим разговорима уживо, било је управо то вече у болници, гдје смо га и оставили са оцем Јустином. А последње наше опраштање, било је на моју крсну славу Свету Петку, 27. октобра, а ето он се упокојио три дана касније, када ме је звао да ми честита славу и благослови мој дом и породицу. Пошто је имао упалу плућа па смо му слали неки козји сир и млијеко, и он каже: ”Хвала ти на оном дивном сиру и млијеку”, ја му кажем: ”Владико, само да Ви нама изађете, биће и сира и млијека…” То су ти задњи разговори са њим, али знате како, са Митрополитом тешко да се може задњи пут разговарати. Он јесте отишао са земље на небо, али уствари он је увијек овдје небом живио, тако да је то је било блажено пресељење. са њим и даље разговарам, и ових дана кад ту са оцима радимо, и са Владиком Јоаникијем, само се присјетим шта би Митрополит рекао и шта би он урадио. Он је толико живо присутан и мислим да мој разговор са њим никада неће престати, јер сваки је био драгоцјен и подједнако значајан. Било је прилике и да уђем да се опростим од њега пред само упокојење, али просто сам хтио да га памтим онако како сам га задњи пут оставио онако јаког и храброг, како стоичи носи свој крст којим га је Бог обдарио овдје на земљи…


*Након упокојења дочекали сте га у Цетињском манастиру из кога сте га испратили и пратили до храма Христовог Васкрсења. Пренесите нам из Ваше перспективе ова сјећања.


Када смо чули да је Митрополит лоше, цијело свештенство и монаштво је било узнемирено. Очекивали смо да ће да изађе, јер је његов опоравак кренуо у једном тренутку у добром правцу. Али свако има своје вријеме и мјеру, па очигледно да се његово вријеме било испунило, да иде у Царство небеско. Сјећам се те ноћи која је многима била непреспавана, и тог јутра када сам се договарао са оцем Бранком везано за Свето причешће. Тог јутра смо сви из канцеларије дошли јако рано у Митрополију, јер смо осјећали да ће нешто страшно да се деси. Јавили су нам ту тужну вијест и како то бива, хришћани приносе молитве Господу. Ми смо се окупили и отпјевали о Блаженом уснићу, вјечан покој нашем Митрополиту. Било је ту суза, знате како, то је био један велики земљотрес у душама свих нас појединачно, који се осјетио и лично и колективно. Донијели га на Цетиње гдје се окупио велики број Цетињана да га цјеливају, да се опросте и да траже од њега опроштај, што могу да потврдим из исповијести после, многи до тад нису схватали ко је он био. Вријеме ће показати колика је он личност био и многи ће схватити величину његових дјела. Послије онај величанствени дочек који је несвакидашњи, онолико хиљада људи који клече. Сам онај долазак Његове светости Патријарха, великог броја архијереја, свештенства, монаштва и вјерног народа, који су дошли упркос пандемији. Оно заиста јесте био само ужи круг породице, јер да није било пандемије, сигуран сам да би било много више људи који би дошли из свих крајева свијета. Народ је на најљепши начин кроз онај поклон и кроз оно клечање на кољенима одао почаст своме Митрополиту. У суштини, оно је био догађај раван освећењу саборног храма Христовог Васкрсења. Видјело се шта значи уснуће једног праведника. Мој утисак је да је оно био почетак његовог прослављења и да је народ на најљепши начин, кроз онај поклон и оно клечање. Онај ко не носи Христа у себи, не може да разумије то, а вјерник не зна како да се одужи свом Митрополиту за све оно што му је дао, осим да клекне, јер је то највећи израз поштовања. Ми знамо да се и у Цркви клечи само пред светињом, а не пред људима, али он је већ прескочио тај степеник.

Када смо га сахранили и када смо се вратили, нама, његовим најближим сарадницима, ти дани су били најпотреснији. Кад дођете у простор гдје сте навикли да га сретнете, да дође из цркве, изађе из библиотеке, сиђе низ степенице из своје келије, сваки шум који је личио на то, нас је пдсјећао на њега. Било је тужно, али били смо и срећни што нам је Бог дао прилике да будемо његови сатрудници, отац Игор Балабан, отац Анђелко Боричић, ђакони Александар Лекић и Игор Пешикан, отац Јустин, па отац Гојко и сви професори и ђаци Богословије, као и његов јерни сапутник Јован Радовић, који га је возио и био уз њега до самог краја. Сви смо били његови најближи чланови породице.

Оно што могу да кажем, свој утисак са ове дистанце, а прошло је већ ево два мјесеца, нисам ишао пречесто на његов гроб. Пошао сам свега 4-5 пута, просто кад дођем, знам да је он физички ту, али знајући његову личност, он је мени несмјестив тамо, вјерујте ми, он је мени подједнако близак и у моме дому, и у канцеларији и Митрополији, било гдје да сам, призовем га у својим молитвама и осјећам га ближе било гдје него на самом гробу. Он је просто прескочио ту границу гроба и присутан је свугдје. На друштвеним мрежама стално се дијеле његове најљепше фотографије и мисли, па сви ови мурали који ничу, побуде те емоције… Имам осјећај да је подједнако присутан и у Брчком, и у Београду, и у Колашину, и у Подгорици, и на Цетињу, и заиста је истинито оно што је говорио да му је васиона уска. Био је васељенски човјек и живио је за читав свијет. Владика Кирило је у својој бесједи у Буенос Аиресу рекао, с обзиром да је био васељенски и равноапостолни, он није могао да умре од обичне болести, него од болести која је обременила читаву планету. Отишао је, како кажу свети оцу, кад је био најспремнији, видио је васкрсење свог народа, духовног бића Црне Горе, обновио је светиње, промијенио је оно што је изгледало да не може бити промјењиво са својим народом, и Господ му је рекао: ”Слуго, добри, вјерни, уђи у радост Господа и Бога својега.”


*Оче само за крај, пошто је на данашњи дан Митрополит рођен, Божић је велики празник, можемо рећи и најважнији за Црну Гору, за Цетиње, како сада изгледа први Божић овдје без физичког присуства, Митрополита? да ли је то присуство у одсуству?


Да, он би данас напунио 83. године, али ми који смо га знали, а многи су га знали, знамо да је он је живио пет људских живота. Његова старост не може бројем година да се мјери. Само његово рођење, на данашњи дан био је Божији дар овом народу, као и то име које је носио, Ристо, значи Христос. Он је заиста Христа свједочио, донио га је овоме народу, кроз свој лик.

Он недостаје, али у тој одсутности он је присутан. Сигуран сам да је наш Митрополит подједнако присутан и на Цетињу и у Подгорици и било гдје гдје га призовемо. Мало је и тужно, он је имао неке своје посебне обичаје. Али он ће сад још љепше и радосније да слави Рождество у Царству небескоме, гдје је то стварно, док ми имамо само предокушај, док он сада и лично учествује у том небоземном догађају Рождества Христовога… Сигуран сам да сад клечи пред Христом богомладенцем, пред Његовом витлејемском колијевком,  нам шаље своје благослове, да се моли за овај народ, да се мирбожају, да се у том загрљају Бога и човјека и ми овдје загрлимо.

Овом приликом и њему на небесима у Царству Божијем, и свим грађанима Црне Горе и слушаоцима Радија ”Светигора”, желим да честитам овај свијетли празник са ријечима:


Мир Божији, Христос се роди!


Извор: Митрополија црногорско-приморска