09.01.2021.

Епископ Јован: Смирен човек зна да благодари Богу


Трећег дана Рођења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор београдско-карловачки, Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у Крагујевачком насељу Аеродром.


Звучни запис беседе


Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин), и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Василије Теши и Димитрије Јаковљевић.

У храму Божијем, трећег дана Божића, празника који дели историју рода људског на два дела, када прослављамо светог великомученика Стефана, окупио се велики број људи, свечара, да заједно сабрани у име Божије узнесу благодарност Њему за свако добро. Преосвећени Владика беседећи на јеванђеље по Матеју, посебно се осврнуо на тему благодарности и неблагодарности људи према Богу Творцу свега:

“Све нам је Бог Отац у Духу Светоме кроз Сина својега дао, Који се родио од Дјеве Марије. Све нам је дао. И човек заиста нема разлога да каже: мени Бог није дао све. Када кажемо све, онда је то прво оно што ми је потребно за спасење. Али нам је Бог дао створивши овај свет, и услове за овоземаљски живот, да би човек живећи у овом свету и радећи у њему стално мислили на оно што је вечно и непролазно а то је Царство Божије. Зато човек нема оправдања: нисам то имао. Све си имао и све имаш ако имаш вере у Бога, ако верујеш у Бога и ако си сарадник Божији. Не само што све имаш него ћеш и све имати у ономе непролазноме Царству Небескоме. Зато човоек мисли да му у век нешто недостаје, зато Апостол Павле каже: Шта се хвалиш да ниси примио или добио? 

Онај који има вере у Бога он има све, посебно ако живи по тој вери. Када човек осећа да је све што је примио да је то по вери Божијој, он гледа да узврати Богу на све те дарове што му Бог даје. Човек се често заборавља да је сарадник Божији, и да му је то све дато. Човек све то приписује себи, најчешће говорећи: то су моји дарови, способност... Тада човек престаје да благодари Богу, и почиње да благодари себи. Да себе уздиже и говори: ја сам образован, у овом чину, знању, звању... Шта си све ако Бога немаш? Ништа. Зато та неблагодарност наша за све дарове Божије вређа Бога, јер је Бог себе дао за нас, тиме што се Оваплотио и Родио, што је постао један од нас, што је примио људску природу и што је постао Богочовек. Када је Бог себе дао за нас, како можемо да будемо неблагодарни? Та неблагодарност је оно што вређа Бога. Људи исто чине добра, али та добра која ми чинимо једни другима, она су несравњиво мала и ништавна у односу на оно што нам Бог даје”.

Пример Светог архиђакона Стефана нам говори о томе како је он благодарио Богу: “Наша Црква прославља Светог архиђакона Стефана који је први страдао за веру Христову, који је испуњен вером. Који није хтео да се одрекне Христа ни када су га мучили. Та вера га је управо везала са Богом, и то његово страдање прима као дар којим човек узвраћа за дар који му је Бог дао. Све нам је Бог дао. То је сликовито приказано кроз Јеванђелску причу која нам говори о винограду Господњем и злим виноградарима који нису умели да искористе тај дар винограда и оно што виноград носи са собом... Међутим, видели смо како су ови зли виноградари уместо благодарности, шта су урадили? Устали су на Бога, тражили су да убију наследника Божијега зарад Царства овоземаљског. Ништа ружније, увредљивије нема на овом свету од неблагодарности људске, шта може бити веће и узвишеније него када човек благодари Богу, а шта има ружније када човек затаји и забашури учињено му добро дело? Исто тако је ружно када човек врати на милост немилошћу, на верност неверношћу, на част бешћашћем, на доброту узврати подсмехом. 

Свети Владика Николај тумачећи овај део Јеванђелске приче говори: “Често животиње узвраћају благодарношћу када им господар учини добро дело, када их нахрани на пример. Људи се често, срде много више на неблагодарног човека, јер човек човеку може да учини и чини добро, и то је дар вере и љубави наше, али опет, то што човек чини човеку је много мање него оно што Бог чини према нама.” У овоме свету благодарност како кажу свети оци, добија свој прави Божански сјај, и неблагодарност праву паклену ругобу, само у човеку, само у човечијем роду. Јер ниједна жива твар у живом свету не може бити толико благодарна и неблагодарна као што то може бити човек. Отуда, најблагодарнији човек најближи је Богу, савршенству. Благодарност његова према свим тварима чини га најбољим грађанином овога света. Благодарност према људима чини човека најбољим грађанином и друштва људскога, а благодарност према Творцу Васионе и према људима чини га достојним грађанином Царства Небескога. И ако ми овде на овоме свету не учинимо да почнемо да будемо грађани тог Царства, нећемо бити ни грађани ни када напустимо овај свет. 

И за све ово не бити благодаран, то значи не изгубити само људско достојанство него пасти много више од сваке твари. О свему овоме нам говори јеванђелска прича о неблагодарним виноградарима. И Бог је овај свет засадио као виноград, и увео је људе да буду сарадници Божији да раде у винограду, да плеве лозу, да заливају чокот, да би донели плода, да би човек хранио тело своје а кроз рад и послушност хранио душу своју. Благодарност Богу добијамо Царство Небеско, а човек који благодари Богу он је свестан да је човек домаћин овога света. А човек који не уме да благодари он мисли: “Није Бог домаћин овога света, него ја”. Када не благодари онда он одриче постојаност Бога. Све док човек уме да благодари Богу он ће осећати да је дужан Богу... Дао нам је душу, Себе, и Цркву Своју, и сва средства која су неопходна за човеково спасење. Да ли ће нам та средства користити за погибао или спасење то од нас зависи. Да се замолимо Богу да нам Бог помогне да благодаримо Богу. Зато је човек дужан да и пре него што се помоли да прво треба да благодари Богу што је освануо жив, што му је дат овај дан да учини неко добро дело, да благодари Богу што видимо лице један другога, све то бива ако човек има веру, Бога и поверење у Бога и ако има смирења. Смирен човек зна да благодари Богу. Горд човек не уме да благодари ни Богу ни човеку.”

На крају своје беседе, Преосвећени Владика Јован позвао је народ да се угледа на пример Светог архиђакона Стефана: “Нека нам Господ помогне и пример светог Архиђакона Стефана буде пример како се чува вера, а она се чува кроз смирење, кроз дела браћо и сестре. Не толико ни језиком ни речима колико делима. И ево видите шта је све доживео свети архиђакон Стефан живећи по вери Христовој. Шта је рекао када су га каменовали? Видим небо отворено, Сина Божијег са десне стране Оца, и што је најважније рекао је: Господе немој овим мојим мучитељима узети за грех што ме каменују ,јер ја кроз ово видим Лице Твоје. Бог вас благословио”.

У наставку литургије, Преосвећени је причестио верни народ, Пречистим Телом и Крвљу Господњом, сабирајући све у Христу на једном месту.


Извор: Епархија шумадијска