Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије у емисији “Док анђели спавају”, говори о првом сусрету са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским г. др Амфилохијем на Теолошком факултету у Београду.
Повезан садржај:
Док анђели спавају: Божићне поруке митрополита Порфирија (први део)
Међу одговорима Митрополит Порфирије је подијелио и своје сјећање на блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, свог професора, и о првом сусретом са њим, на предавању на Теолошком факултету у Београду, и колико је то утицало на њега и његов живот.
Марина Рајевић Савић: “Шта је у вама пробудило веру у Христа?”
Митрополит Порфирије – “Кад гледам уназад, не знам колико могу тачно да проценим, али чини ми се, глад. Ја сам некако од најранијег детињства имао респект, фасцинацију пред Тајном. И иако, као и сва деца у време кад сам ја одрастао, или огромна већина деце, нису имали, па нисам ни ја имао много контаката са црквом, ипак у Чуругу, у месту где сам одрастао где постоји велелепан храм са предивним иконостасом Ђорђа Крстића, са великим звоном, које је било до недавно највеће звоно у свим српским црквама. Код нас су у Чуругу говорили да у Новом Саду почиње литургија кад зазвони звоно у Чуругу. Да се толико далеко чује, а Чуруг је неких тридесет и нешто километара далеко од Новог Сада.
Дакле, нисам имао неки контакт са црквом, али имао сам стални доживљај Тајне. И ваљда у том пубертетском узрасту, су се многа питања интезивирала и негде кад сам био у војсци, то је дакле, први пут кад сам се одвојио од родитељског дома, осећао сам стално ако тако могу да кажем неку врсту глади. Немојте замерити што чу рећи, ишле су ми многе ствари од руке, и кад постигнем то што сам желео, осећао сам да ми то не само није довољно, него да остаје некаква празнина. Дакле, и кад сам изишао из војске био сам се уписао на археологију, и један младић из Чуруга је студирао теологију, отац Бранко Ћурчин. Он је сад свештеник у Новом Саду, и врло је активан у помоћи онима који су се уплели у мреже дроге.
Ми смо заједно покренули пројекат “Земља живих”. Негде пет кућа смо организовали у којима данас у четири од њих бораве младићи, који су имали и имају тај проблем, у једној бораве девојке, и он је највише од свих посвећен тој теми.
Дакле, он је студирао теологију и посјећивао сам га неколико пута тамо. И одједанпут сам помислио, ајде поред археологије, можда бих могао да пратим мало предавања на Теолошком факултету.
И сећам се, у једном тренутку сам био на предавању Митрополита Амфилохија.
Ја не знам шта се ту десило, али после тог предавања, ја сам осетио да је то то што је мени потребно. Да, та глад, коју непрестано препознајемо, а која се споља не види, није могао нико да примети шта се дешава у мени. Имао сам, да кажем неку нормалну животну динамику, и само се сећам, да када се то предавање завршило, ја сам осетио просто неки глас у себи који ми је рекао, “ти мораш да упишеш овај факултет”!
И заправо тада је све почело…”
Приредио: Проф. Александар Вујовић,
уредник Катихетског програма Радио Светигоре
Извор: Радио Светигора
