Служба Преподобном Симеону Мироточивом
Преподобни оче, добру си нашао лествицу којом узиће на висину.
Преподобни оче, ако је отачаству ти требало проповедати, ти ниси престао говорити, боловима и трудом и сузама својим исправљао си на веру истиниту стадо ти као дрво напајано учењем твојим, дивише се анђели, чудише се људи, ужаснуше се демони над трпљењем твојим, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших!
Силом Светога Духа Владики своме подобећи се, владарство своје остави, узевши крст пође за Христом и усели се у Гору Свету, одакле, помоћ примивши, истаче ти гробница миро благодати што весели твоје синове који пред тобом стоје, Симеоне блажени, моли за спасење душа наших!
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен:
На стиховном у октоиху, и светоме, стихире глас 8., Подобан “О, преславно”
Оче преподобни, мимоишао си царство земаљско, изабрав богатство – речи свете и њих си изволео да чуваш, оставив супругу и чеда и све земаљске красоте, изашав у Гору Свету с анђелима Богу служиш, моли се Христу непрестано за творитеље твога спомена! Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, глас 6.
Преподобни оче, глас јеванђеља Господњег чувши, богатство и славу царства ни за што држећи ти свима повика: Љубите Бога и наћи ћете благодат вечну, нада све штујте љубав његову, да када Христос дође у слави нађете покој са свима светима!
Зато и ми сви верно на славље његово светло стецимо се, доброг пастира светло успојмо песмама: Радуј се, монаха похвало и утврђење, моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно!
И сада и увек и у векове векова, Богородичен:
Јутрења, Канон, глас 8.
Песма прва
Ирмос: Воду прошавши као по суху, од египатских зала избеже, Израилћанин вапијаше: Избавитељу и Богу нашем појмо! Божанственом љубављу распаливши душу угасио си телесне похоте, оче, невештаствено живљење на земљи сатворив, Симеоне блажени!
Божанственим блистањем засија у срцима нашим што творе светли ти спомен, стадо ти од напасти, преблажени, молитвама ти, Симеоне, избави!
Утврдив тело своје на земљи, узевши крст пође за Христом, живота удостоји се непролазног на небесима, оче преблажени Симеоне!
Телом из крви твоје свете Бог, Оче, Слово оваплоти се изнад природе, Дево Маријо, којега моли да тела мог страсти угаси!
Песма трећа
Ирмос: Небескога свода градитељу, Господе, цркве саздатељу, ти ме утврди у љубави својој, врхунче свих жеља, верних утврђење, једини човекољупче!
Цркве Божје делатељ јавио си се Христу и у Свету Гору уселио си се, оче преподобни, зато просијав добродетељи блистањем Светога гледаш, богоносни Симеоне!
Сав заволевши духовни живот, ван света и тела био си, богоношче, и зато си примио премудрости славу и вечну, оче, заједницу.
Тело твоје, преподобни, у болезнима добродетељи зрео процвета клас, од кога се напајају љубављу божанствена ти чеда што божанствени ти спомен творе.
На теби, Пречиста, узрочник света из милосрђа хотећи да се усели у људску природу, због непослушности раније изгнану, тобом, Богородице, опет је обновисмо.
Седилна, глас 8.
Подобан “Премудрост”
Царство земаљско оставивши, крст свој на раме узевши свега си себе предао Богу и у Свету Гору отиде Светога Духа поставши причасник; зато и чудотворац јавио си се, миро истаче гробница моштију твојих, богоносни Симеоне, моли Христа Бога да грехова проштење подари штоватељима твојим!
Песма четврта
Ирмос: Чуо сам, Господе, промисли твојег тајну, сазнадох дела твоја и прославих твоје божанство.
Потоцима, оче Симеоне, суза твојих душевне страсти омио јеси, божанствено постаде Духа покојиште, преблажени.
Бдење крепко, клањање свагда спокојно и љубав што се презрети не може испунио си вером, оче преблажени Симеоне.
Благодат примив, преблажени, као Божји угодник истинит, истаче моштију твојих гробница миро благодати.
Била си, Чиста, храм славе Божје, јер из тебе – од Оца пре тога – роди се Бог, без семена нетакнуту те сачува, Чиста.
Песма пета
Ирмос: Зашто ме одгурну од лица твојега, светлости незалазна? Покрила ме је тама туђине, јаднога; него ме обрати, к светлости заповести твојих путеве моје управи!
Као многоплодна лоза грозд процвета, оче Симеоне, што добродетељима божанственим покајања вино излива, што маглу страсти од душа наших одгони и срца верних весели.
Напастима различним змија непријатељска подигла се на стадо твоје, али њу, оче, оружјем крста и молитвом својом умртви, и мир од Бога отачаству ти измоли, богомудри Симеоне!
Трпљењем и уздржањем, славни, нападе вражје победио си, јавио си се непоколебљив у напастима и у скрбима и у бедама различним, чувајући спокојство владавине своје благочашћа свога мудрошћу, оче Симеоне.
Мати Дево Богородице, Божијим просветљена Духом, Пречиста, свети пророци светим гласима проповедаху, јер у тебе Бог Слово изнад сваког слова усели се због милосрђа многог.
Песма шеста
Ирмос: Молитву своју излићу Господу, њему ћу да објавим и тугу моју, јер злима душа моја напуни се и живот мој аду приближи се; но молим се: као Јону од смрти, Боже мој, подигни ме!
Светило те имајући што непогрешно води, нађосмо пут живоносни, богоношче, и ка истини тобом вођени бејасмо, преблажени Симеоне.
Бодро си изволео божанствено да пошаљеш светлост спасења нама у ноћи зла незнањем држани што бесмо и показа свима синови светлости и дана да будемо, богомудри Симеоне.
Божије таланте што прими не скри у земљи, умножив их примио си од Бога благослов што због тебе њима разумне украси и знањем просветли, те од њих луче светле блистају, оче преблажени.
Отежаног дремањем преварним подигни ме својим заступништвом, Мати Божија, не дај ме да уснем у греховној смрти, предстатеља те и предводника својему животу сви имамо!
Кондак, глас 2.
Подобан “Теченије”
Иго Христово примив, Симеоне, и његов крст узев пође за њим, засађен у дому Господњем процвета као финик, као кедар ливански умножио јеси чеда твоја, прожет љубављу Духа, чудотворац јавио си се; Христа Бога моли непрестано за све нас!
Икос: О, божанственом вишњом премудрошћу испуни ми ум, мени ништему! О, како да успојем твоје живљење, оче, или како да узмогнем реч да ти принесем?
Но ти ми подај крепост и знање, реч и разум, да ти од твога твоје принесем, од богатства добра доброту твоју, јер све то нађе и венча пречасну главу своју, доби жељено, светилник божанствени јавио си се, просветљујући васељену отачаства ти; зато и мрак грехова одагнав, свети, озго измоли ми благодат Духа, јер имаш слободу у Христа, да Христа Бога молиш непрестано за све нас!
Песма седма
Ирмос: Божија силаска огњеног застиде се Вавилон давно, због тога момци у пећи веселим кораком као у светлости играху појући: Отаца наших Боже, благословен јеси!
Да вишње царство примиш и славу неизрециву у закону Божјем покорив се Владики, залутало потражи и нађе и на раме своје узевши, преблажени, као пастир приведе у тор покајања, оче Симеоне!
С вишњим силама, оче, стојећи пред живим Богом, његовом славом украсив се, распалив се, блажени, огњем Духа, кал сласти омивши постао си кадило мириса благоухана Господу благопријатно, богоносни Симеоне!
Славу непокрадљиву, богатство непропадљиво, мудри, добродетељима примивши, словом украсив, сазнањем просветлив ум из кога чудеса светла шаљу се, оче блажени, вернима слух ваистину озарују светло.
Једина јединога од Тројице једина родила јеси у два суштаства, у лице видљиво једино, Дево, коме појемо: Благословен Бог отаца наших!
Песма осма
Ирмос: Седам пута халдејски тиранин љуто пећ богочастивима распали силом моћнијом; спасење видевши, Творцу и избавитељу вапијаху:
Децо, благословите!
Свештеници, појте!
Људи, преузносите на све векове!
Божанственом светлошћу испуњен, оче, божанствене славе јавио си се покојиште из којег светлости божанствене муње луче шаљеш што верних лице просветљавају; православном вером таму јеретичку прогонећи вапијаше:
Децо, благословите!
Свештеници, појте!
Људи, преузносите на све векове!
И у животу, блажени, поживев као други Авраам, и делом по скончању твоме благодаћу Божјом гробница моштију твојих излива чудеса дивна, јер вером просијавши и анђелима славно придружи се, те појаше:
Децо, благословите!
Свештеници, појте!
Људи, преузносите на све векове!
Просветли, богоношче, од Тројице светлошћу духовном облиставајући срца верних, таму неверја прогнав, цркви православну веру држећи, веру као оклоп, крст као оружје, љубав као штит, као мач реч Божју, Симеоне, појаше:
Децо, благословите!
Свештеници, појте!
Људи, преузносите на све векове!
Струја нам жива јави се, Пресвета Девојчице, од које, обамрли, напивши се у живот се враћамо, вапијући:
Децо, благословите!
Свештеници, појте!
Људи, преузносите на све векове!
Песма девета
Ирмос: Задиви се, дакле, небо и земља и ужаснуше се све стране света што се Бог људима јави у телу и утроба твоја шира је од неба, Богородице; стога те, Богородице, чиноначелства анђела и људи величају!
Видети удостоји се, оче богоносни, надом и љубављу својом што око не виде ни ухо не чу ни на срце човеку што не узиђе; красан јавио си се божанственим красотама, добродетељима, Симеоне блажени, пред красним Владиком радосно стојиш, за стадо своје не престај да се молиш!
Данас радосно црква твоја поштује живљење твоје и приноси ти весело појање окупљајући духовна твоја чеда, радосне славитеље твоје, преподобни, анђелског твог живота, дароване ти светлости и славе, преблажени Симеоне!
Вапије ти хвално твоја свечасна велика Лавра, житеља ти и градитеља и отачаствољупца имајући, мудри, и хвалећи се поје непрестано: Молимо те, богомудри Симеоне, за стадо своје приљежно помоли се да твојег труда плодове добије и да се сачува стадо твоје неповредно!
Брака не искусивши роди од свију земних већа, јер Бога све твари и Творца у својој утроби сместивши, њему помоли се милостиво, јединством мира благостање и тишину црквама да пошаље, те да се сачувамо од сваке беде и туге!
Светилна. Подобан “Небо са звездама у круг”
Са неба, са славовенчања из руке Сведржитеља, споменом празника ти отачаство твоје просветли, свети Симеоне, појце твоје спасавај!
На “Хвалите Господа” стихире, глас 8., Подобан “О, преславно”
Преподобни оче, храм свети јавио си се постом и молитвама, за милостињу ништима што прими је Владика твој благодат ти се даде, и света гробница моштију твојих миро благоухано точи, оче Симеоне, моли се Христу непрестано за творитеље спомена твог!
Преподобни оче, љубав Божију примивши у Гору Свету уђе као Мојсије боговидац, и Божје благодати наситив се, богомудри, радостан потрча на подвиг Христу Богу нашем, светилник нам се на земљи појави, оче Симеоне, непрестано моли се за стадо своје!
“Слава Богу” На стиховном у октоиху, и светоме глас 6.:
Преподобни оче, мимоишао си земаљско царство, изабрао си богатство – речи свете и њих си изволео да чуваш, оставив супругу и чеда и све земаљске красоте и у Гору Свету изашав с анђелима Богу служиш, оче Симеоне, не престај да се молиш Христу Богу за творитеље спомена твог!
Свети Сава и Симеон; Гроб Светог Симеона у Хиландару
Лествица – Мотив лествице Јаковљеве (Пост. 28, 12-17) овде је у служби идеје подвижничког успона ка висинама небеског савршенства и бестрашћа.
У средњевековну духовност је ушао нарочито захваљујући делу синајског игумана Јована Лествичника (+ око 680), омиљеној лектири светог Саве, Стефана Првовенчаног и др. У преводу на савремени српски језик: Свети Јован Лествичник, Лествица, Београд 1963 (прев. Д. Богдановић). Стихира којом почиње Савина Служба светом Симеону, иначе, преузета је са мањим прилагођавањем из византијске Службе преподобном Симеону Ступнику (1. септембар). У тој стихири изворно нема стиха “у отачаству ти пут показа царевима” (уместо овога: “имаш стуб свој”) нити “светилниче отачаству ти” (ум. тога: “светилниче васељене”). И друга стихира је делимично из Службе Симеону Ступнику, опет са заменом “отачаству” ум. “стуба” и са стихом “исправљао си на веру истиниту стадо ти”, којега у моделу византијске службе нема. Ниједна остала песма Савиног састава није више преузета, осим, разуме се, ирмоса у канону, који су из ирмологије одн. из октоиха. Разлике, пак, према Ступниковој служби су карактеристичне истицањем “отачаства” у овом српском култу.
Илија – Старозаветни пророк Илија Тесвићанин, који је живео у првој половини IX века пре н. е.; узнео се на небо жив, у огњеним колима (3 Зар. 17-22; 4 Цара. 1-2, нарочито 2, 11-12). Вид. и житије на дан 20. јула: Ј. Поповић, Житија светих за месец јул, Београд 1975, 505-522.
Пут показа царевима – Јасно програмско место: живот св. Симеона има да буде модел, образац, прототип понашања и живота српских владара. Служба светом Симеону већ у својој првој песми и управо у оригиналном Савином стиху утврђује темеље владарске идеологије немањићке Србије.
Небески човек – земаљски анђео – Фигура парадокса, омиљена у химнографији преподобних па и у Служби Симеону Ступнику.
Светилник – Алузија на Мт 5, 14-16: “ви сте видјело свету” итд.
Дрво напајано – Симбол обделавања и узраста одн. симбол праведника: Пс 1, 3 (“дрво засађено крај водених потока”; “дрво плодовито”).
Трпљење – Хришћанска и монашка врлина подношења сваке невоље, искушења и муке са захвалношћу Богу, без роптања.
Силом Светога Духа – Циљ хришћанског подвига, постати сличан Христу, повратити божанско обличје у себи, остварује се једино уз помоћ самога Бога одн. силом Духа, а не властитим снагама. Овде је сличност Христу и у акту напуштања “владарства својег”: као што је Христос – Син Божји “напустио” свој небески престо сишавши међу људе (вид. нпр. Флп. 2, 5-11), тако и Немања оставља свој престо. “Узети крст” – вид. Мт. 10, 38; 16, 24 итд.
Твоје синове – Вукана, Стефана, Саву, који су окупљени око Симеонових моштију у Студеници 1207. (или 1208) године.
Мимоишао си царство земаљско – Једна од кључних идеја хришћанског и посебно монашког подвига је драговољни избор и опредељење за “царство небеско” одрицањем од “царства земаљског”, за духовне вредности као трајне уместо за ефемерне вредности овоземаљског живота. У српском народном епу то ће бити најснажније изражено у косовским песмама и отуд везано за косовско предање а идеја је у ствари парадигматска и лежи у темељима српских култова уопште.
Оставив супругу и чеда – Вид. Лк. 14, 25-35, где се говори о “мржњи” према блискима, заправо о опредељењу за Бога и службу Богу. Симеон је на тај начин “оставио” супругу Ану и децу Вукана и Стефана.
Када Христос дође – О другом доласку Христовом “у слави”, као о средишњем есхатолошком догађају, говори се на више места у синоптичким јеванђељима: Мт. 16, 27; 25, 31; Мк. 8, 38 итд.
Пастир добри – То је Симеон, али је прототип свакога доброг пастира Исус Христос (Јн. 10, 11. 14). Воду прошавши – Ирмос прве песме је из другог канона (крстоваскрсног) на васкрсној јутрењи у недељу, гласа осмог, у октоиху. Мотив је из прве библијске оде у Изл. 15, 1-19.
Телесне похоте – Традиционална мисао аскетизма је да се “љубав љубављу побеђује”, тј. да се пожуда тела “гаси” љубављу према Богу. Ова, пак, није само једнострана него је то уједно и сама божанска љубав, као енергија божанства у човеку. Тако у Лествици пише: “Чист је онај човек који је љубављу потиснуо љубав, и који је огњем невештаственим угасио пламен својих страсти” (Лествица 102).
Невештаствено живљење – Живот у телу по законима духовног, бестелесног живота; живот сличан анђелском животу.
Телом из крви – последњи тропар сваке песме канона је тематски посвећен Богородици, без обзира на то што овде није обележен и својим карактеристичним називом “богородичан”. Тема је овог богородичног тропара оваплоћење Сина Божјег, Логоса (“Слово”), које се одиграло у Деви Марији “изнад природе”, тј. изнад свих природних закона, макар и “телом”: крв је Маријина “света”, јер је дејством Духа Светог, по учењу православне теологије, њено биће било очишћено и освећено како би могла примити божанство и бити посредник мистерије његова оваплоћења.
Небескога свода – Ирмос треће песме је из октоиха, где је то ирмос треће песме другог (крстоваскрсног) канона васкрсне јутрење у недељу, гласа осмог. Модел треће песме је песма пророчице Ане, мајке Самуилове (1 Цар. 2, 1-10). “Градитељ небеског свода” је, разуме се, Бог.
Светога гледаш – “Света” је у овом случају, и примарно, атрибутивно име Божије. Упор.: Ис. 10, 20; 17, 7; 41, 14 итд. Ос. 11, 9. Просветљењем добродетељним постиже се способност најдубљег духовног виђења, виђења Бога.
Вечну заједницу – Заједница са Богом, у којој се остварује и свеопште јединство са светом и људима; пут је ка томе, међутим, напуштање “света и тела” у примату духовног живота.
Клас – Симбол духовне плодности, умноженог и умножаваног добра (упор. Јн. 12, 24, где је зрно пшенично и симбол бесмртности). Љубав којом се чеда Симеонова овде напајају, очигледно, љубав је према Богу, у потпуном самозабораву и подвигу попут Симеоновог.
Узрочник свега – Творац Бог, који је по православном учењу, апсолутни узрок свега што постоји. Његово “усељење у људску природу” је искључиво акт милости, а није последица човекових заслуга; та природа је изгнана из раја због непослушности што су је Адам и Ева испољили у односу према Божјој забрани (Пост. 3). Но посредовањем Богородице у оваплоћену Бога (“улажењу”) та природа је “обновљена” у својој боголикости и потенцијалу бесконачног “уподобљавања” божанској природи.
Чудотворац – Мада се у литератури понекад истиче како Сава у житијним текстовима посвећеним свом оцу (“Господину Симеону”) не говори о чудима и стога не пише чистом формом житија (М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 124-125 и д.; Р. Маринковић, Историја настанка Живота господина Симеона од светога Саве, Сава Немањић-Свети Сава 201-213), Сава управо на неким темељним чудима гради, установљава култ светог Симеона. У житију је то чудо нетакнутих моштију, а у служби још одређеније: не само по сврставању Симеона, сходно православној хагиолошкој традицији, у “преподобне”, у заглављу службе, него и по наглашавању целокупности моштију, мироточивости и чудотворних исцељења. Због свега тога се Симеон овде назива “чудотворцем”, опет потпуно у складу са православном хагиологијом. Уколико има разлика између житија и службе, разлика је у жанровској и функционалној природи ових текстова. Житије, у Студеничком типику, није писано за синаксар, није у литургијској функцији; њиме није конституисан култ св. Симеона; тај култ је конституисан овом службом, која има све атрибуте химнографских жанрова.
Чуо сам – Ирмос четврте песме канона је из октоиха, из исте песме на васкрсној јутрењи, другог, крстоваскрсног канона, осмог гласа. Модел четврте песме је молитва пророка Авакума (Авак, 3, 1-13).
Потоци суза – Православна аскетика развила је читаву једну психологију плача у служби очишћења, катарктичких суза којима се бришу трагови, заправо потире дејство “страсти” (порока). Страсти су, са своје стране, патолошка стања душе (грч. патос = страст, страдање), која је обузета грешним жељама и мислима.
Испунио си вером – Сви монашки подвизи, бдења, метаније и сва емоција срца тек се вером осмишљавају; вером као ставом ума добијају смисао и оправдање: Јевр. 11, 1-40.
Чиста – Богородица, чији је атрибут потпуна, савршена духовна чистота; захваљујући томе она је “храм славе Божје”, оно људско биће из којег се родио Бог. У духу ортодоксне теологије, овде се истиче рођеност као лично својство другог лица Тројице: онај који се рађа из Деве још давно “пре тога” рођен је (семпер натус, како вели Августин) од Оца (Ј. Поповић, Догматика I , 173-174).
Зашто ме одгурну – Ирмос пете песме је из октоиха, први канон васкрсне јутрење у недељу, гласа осмог. Модел пете песме је у молитви пророка Исаије: Ис. 26, 9-19.
Светлости незалазна – Бог је апсолутна, непролазна светлост, која се не смењује с тамом, која према томе “не залази”. Тама је овде “тама туђине”, а то значи – отуђеност од Бога.
Многоплодна лоза – Јеванђелски новозаветни симбол духовне плодности, укорењене у Христу, који је “чокот”: Јн. 15, 1-5.
Змија непријатељска – Аждаја или змај, симбол ђавола, сатане, главног демона који је непријатељ Богу и свакоме човеку који хоће да слуша Бога. Упор.: Пост. 3, 1-4. 13; 2 Кор. 11, 3.
Оружје крста – Крсни знак, осењивање знаком крста. Крстом је Христос победио ђавола, јер га та смрт није задржавала у власти ђавола попут других душа заробљених у аду. Захваљујући васкрсењу из мртвих и оруђе Христове смрти (крст) постаје симбол Христовог васкрсења и победе над ђаволом; отуда крст “убија”, “усмрћује” ђавола. О значењу крста у православној сотериологији: Ј. Поповић, Догматика II , 467-510. “Оружјем против ђавола” назива се крст у византијској химнографији, на пример у хвалитној стихири васкрсној, гласа осмог, на јутрењи у недељу, у октоиху итд.
Мир… измоли – Занимљиво је да се мир државе, значи политички мир овде јавља као предмет молитве, тј. као дар милости Божје. Тако и у следећем тропару, “спокојство владавине” се чува “благочашћа мудрошћу”, а то значи мудрошћу која се има по мери побожности и страхопоштовања пред Богом.
Свети пророци – Старозаветни пророци су према тумачењу црквених отаца предсказивали девичанство Богородице и рођење Христа-Месије од ње. Мисли се првенствено на Исаију (7, 14), али и на Мојсија (купина несагорива, Изл. 3, 1-8), Језекиља (Јез. 43, 27-44,3) итд. О томе пише: Ј. Поповић, Догматика II , 235-238.
Молитву своју – Мотив песме пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10), шесте песме у низу библијских ода, мада су то и речи Пс 142, 2 (Давидове, “кад беше у пећини”). Као ирмос шесте песме другог канона, крстоваскрсног, на јутрењи у недељу, гласа осмог, у октоиху.
Синови светлости и дана – Синове светлости помињу Лк. 16, 8 и Јн. 12, 36. “Синови светлости и синови дана” – 1 сол. 5, 5. Тиме се хришћани упозоравају на духовну будност у очекивању другог доласка Христовог.
Божије таланте – Мотив приче о талантима: Мт. 25, 14-30. То су дарови које човек прима од Бога да би их умножио, а не да их закопа и врати без плода.
Греховна смрт – То може да буде смрт у греху, у стању греха; може да буде и грешност која собом носи смрт као конзеквенцу грехова.
Иго Христово – Алузија на место Мт. 11, 29-30, где се говори о читавом животу у Христу, по Христовом закону, као и терету који, добровољно “понет”, постаје “благ”.
Финик – Симбол из псалама: Пс. 92, 12.
Од твога твоје – Реминисценција литургијских речи из канона евхаристије: “Твоје од твога теби приносећи, за све и за сва” (упор. Божанствене литургије, Београд 1978, 58, прев. Ј. Поповић у нешто друкчијој верзији). Све добро је Божје; ако човек и приноси што Богу, не приноси своје већ Божје.
Божија силаска – Мотив седме и осме песме канона је у молитви тројице младића у вавилонској пећи (тзв. “девтероканонски” додатак у Дан. 3, који није преведен у Даничићевој Библији). Ирмос ове песме је иначе у октоиху, на истом месту канона јутрење у недељу, осмог гласа. “Божији силазак огњени” је силазак Бога у огањ, у коме се имала да изгоре тројица момака јеврејских у Вавилону (Седрах, Мисах и Авденаго). Тим божанским дејством поништено је дејство ватре па момци играју “веселим кораком” уз песму, која је често рефрен седме песме: “Отаца наших Боже, благословен јеси!”
Залутало потражи – Реминисценција на причу о пастиру и изгубљеном јагњету: Лк. 15, 1-7; упор. Мт. 18, 12-14.
Једина, јединога – У игри речима исказана је једна од средишњих мисли хришћанско-православног учења: Богородица Марија је једна једина – као непорочна и чиста Дева међу свим женама, једна и јединствена као људско биће; она рађа једнога јединог од Свете Тројице, Сина; макар и јединствена као човек Богородица рађа Сина у две природе (“суштаство” је суштина, природа), тј. у људској и божанској и то “лице видљиво једино”, а то значи јединствену личност и јединствену “ипостас” Сина Богочовека. То “лице видљиво” тј. историјски Исус Христос је у овом смислу сам превечни Бог, “Бог отаца наших”. Формула је срочена против монофизитске и несторијанске јереси, у духу одлука Халкидонског сабора 451. године.
Фреска из Богородичине цркве у Студеници
Седам пута – Мотив вавилонске пећи из старозаветног “девтероканонског” дела књиге пророка Данила, као што је објашњено горе. “Халдејски тиранин” је цар вавилонски Навуходоносор. Ирмос осме песме је иначе у октоиху, канон јутрење у недељу, васкрсни, гласа осмог. Божанственом светлошћу – Читава сика је грађена у реминисценцијама на пророка Мојсија на Гори Синајској (Изл. 34, 27-35); његово је лице божанском светлошћу било просветљено и зрачило израиљском народу.
Други Авраам – По својој гостољубивој дарежљивости, старозаветни праотац Авраам је прототип свакога дарежљивог доброчинства. Тако је Авраам прототип и св. Симеона Српског. Сем тога, Авраам је и прототип чврсте вере, која се такође помиње у овом тропару (“вером просијавши”): Јевр. 11, 8-19.
Таму неверја прогнав – На више места, као на овом, Сава истиче заслугу св. Симеона Немање за победу праве хришћанске вере међу Србима. Као да се пре Немање српски народ још налазио у “тами неверја”, тј. као да није био христијанизован, или је био у “тами јеретичкој”, тј. под утицајем јереси, при чему се обично помишља на богумилску јерес, познату из других извора на јужнословенском терену.
Веру као оклоп – Реминисценција на познато место апостола Павла у Еф. 6, 11 и д., мада има и крупнијих разлика: у Павла је “оклоп правде”, а овде је то “вера”; штит је “вере”, а овде је то “љубав” итд.
Обамрли – Грехом обузети, људи су у стању обамрлости, неспособни да се покрену ради свог спасења. Из тог стања их подиже Богородица, родивши Христа који даје воду живу од које се не може ожеднети (Јн. 4, 13-15 “извор воде која тече у живот вечни”).
Задиви се небо и земља – Ирмос девете песме из октоиха, на васкрсној јутрењи у недељу, гласа осмог. Мотив из Лк. 1, 46-55 (Богородичина благовештенска химна) овде није дошао до изражаја. Тема је оваплоћење Бога, према стиху из 1 Тим. 3, 16 “Бог се људима јави у телу” и то је “велика тајна побожности”. Друга стилска фигура утробе “шире од неба” је иконографски позната у мотиву Платитера (“Шира од неба”): примањем Бога који се својим апсолутним бићем ни у бескрајна небеса не може сместити, постала је Богородица пространија од неба.
Што око не виде – 1 Кор. 2, 9, омиљени Савин библијски цитат.
Красан јавио си се – У игри речима “красан јавио си се божаственим красотама (добродетељима, Симеоне блажени, пред красним Владиком радосно стојиш) итд., изражена је идеја лепоте као највише манифестације божанске светости. Божански атрибут је лепота (“красота”), Бог је леп (“красан”), његова дејства у човеку се испољавају као лепота (“красота”), човек који се преобразио врлином и сам је леп као Бог. Тиме се постиже поистовећивање човека и Бога, “обожење” човека у сфери божанске лепоте.
Данас – Литургијски презент у служби спомена израз је таквог погледа по коме је светост свагда актуелна, свети догађај као и света личност. Литургијски однос је према томе, за средњи век карактеристичном схватању, жив, актуелан однос. О томе: Д. С. Лихачов, Поетика старе руске књижевности, Београд 1972, 324-332 (прев. Д. Богдановић).
Твоја велика Лавра – Студеница. Служба је очигледно испевана и намењена првенствено за студенички култ ктитора, св. Симеона, присутног и дејственог у своме манастиру и прек својих моштију.
Милостињу ништима – Мада се даје сиротињи, милостињу прима сам Бог, према Мт. 25, 31, 46.
Као Мојсије боговидац – Поређење Горе Свете са Гором Синајском, и паралелно упоређење Симеона са Мојсијем, овде не у сфери законодавства него боговиђења, мистичног сусрета с Богом и прозирања у божанске тајне, о чему се иначе говори на више места у Изл. 19; 24; 31-34.
