Љепота и јединственост Великог поста огледа се, између осталог, и у томе што човјеку открива дубљи смисао његовог постојања. То се нарочито види у богослужбеним пјесмама из Псалтира, Триода и Часослова, које се поју и читају у прва три дана поста – тзв. тримирју, када овим богослужењима приступају и мирски људи.
Када у понедељак рано ујутро пођемо у цркву, најприје нас дочекује јутарња служба у чијем је средишњем дијелу канон. Црквена поезија ирмоса и тропара ове службе по својој љепоти нимало не заостаје за поетиком канона Св. Андреја Критског, који се чита у току великог повечерја. Након јутарње службе се ређају први и трећи час, у оквиру којих читамо катизме из Псалтира. А онда следи шести час, у чијем се уводном дијелу налази 55. псалам. Прва два стиха овог псалма нас упознавају са човјеком којег су обузеле житејске бриге. Његова огријеховљеност, као и сви страхови и вапаји који из ње произилазе доводе га до стања духа у којем му се чини да се Господ од њега скрива. Због тога псалмопојац записује следеће стихове:
„Услиши Боже молитву моју и немој се сакрити од мољења мога. Пази и саслушај ме: цвилим у јаду свом и уздишем“ (Пс. 55. 1, 2)
Дакле, када нам се Господ учини сакривеним и недоступним за наше молитве и прозбе, тада се суочавамо са осјећајима самосажаљења, јада и уздисања. Коријен оваквог човјековог стања открива нам се у следећим стиховима:
„Срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на мене и грозница подузе ме“ (Пс. 55. 4, 5)
Немоћан пред тајном смрти, човјек се непрестано налази у агонији која се пројављује кроз страх, дрхтање и трепет. Надахнути овим стиховима 55. псалма, о овој теми су промишљали и неки световни писци и мислиоци. Дански философ Серен Кјеркегор у својим дјелима „Болест на смрт“ и „Страх и дрхтање“, човјеков егзистенцијални страх од смрти успоређује са очајањем. Излаз из оваквог очајања се налази у непоколебљивој вјери у Бога. У једној од пјесама нашег великог поете Ивана В. Лалића (1931- 1996), наилазимо на следећи стих: „Нико не умире сувише касно о, господари“. Дакле, човјек и када зађе у неке позније године труди се да одагна од себе помисао о смрти. Труди се да и даље води рачуна о свом здрављу, те на тај начин продужи свој овоземаљски вијек. Када сам у октобру прошле године лежао на COVID одјељењу болнице у Бару, сведочио сам једном догађају који је сличан онима који су описани у Гогољевој збирци: „Смијешне и страшне приче“.
Наиме, једног старијег човјека су љекари одлучили да пребаце на неки други спрат болнице. Саопштавајући му ту одлуку, медицинска сестра се неспретно изразила и рекла му да је одлучено да он иде на боље мјесто. Старац је готово у агонији запомагао како још увијек не жели да иде у Рај, на боље мјесто. Сестра је покушала да се исправи и рекла му да он, заправо, иде у боље руке, нашта је добила одговор у којем јој је јасно стављено до знања да старац још увијек није ни спреман, а ни вољан да пође у Његове руке. Дакле, видимо да у овој ситуацији човјек истовремено исповиједа вјеру у Бога и страх од смрти. Из овога слиједи питање: како је могуће да су овакве противријечности помирене у уму савременог човјека. Oдговор је у следећој истини: када је Бог створио човјека, назначио га је за вјечну заједницу са Собом. Само у заједници са својим Творцем човјек може достићи вјечни живот. Погрешном употребом слободе пројављеном кроз Адамов гријех, човјек постаје подобан пролазности и смрти. Међутим, у његовом бићу остаје уписано да смрт није његово назначење, што објашњава и његово немирење са смрћу. Самим тим и Велики пост у нашем времену, између осталог, треба схватити и као побуну савременог човјека против властите огријеховљености, пролазности и смрти. Часни пост нас позива да се барем на кратко ослободимо од овоземаљских брига и замки комформизма, те да се, у мјери у којој нам је то могуће осамимо и молитвено сусретнемо са Господом. На такав подвиг нас усмjерава и седми стих 55. псалма, у којем се каже „Далеко бих побјегао и настанио се у пустињи“.
Великопосно бјекство у пустињу подразумијева подвиг суочавања човјека са самим собом. У том тешком напору, у којем треба да савлада себе самога, Господ ће му бити једини „друг и знанац“ (Пс. 55, 13). Одлазак у „пустињу“, у току Свете четрдесетнице, као што смо видјели, подразумијева и промишљање о смртности. Само ако у потпуности сагледамо трагедију смрти, моћи ћемо макар донекле да схватимо дубину, љепоту и значај ријечи: „Радујте се“ (Мт. 28, 9), које је мироносицама упутио васкрсли Господ.
Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског
и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
