30.03.2021.

Владика Јован: Вером унесимо Христа у себе

У недељу, 28. марта 2021. године, када наша Црква прославља Светог мученика Агапија и друге с њим, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу.


Звучни запис беседе


Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Саша Павловић.

За певницом су појали теолози г. Страхиња Савковић, г. Марко Урошевић и г. Никола Ђурица, а чтецирао је г. Марко Петровић.

После прочитаног Јеванђеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се беседом верном народу осврнувши се на део из Марковог Јеванђеља (2:1-12), о исцељењу раслабљеног и вери у Бога људи који су били са њим:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог браћо и сестре,

Предивно је и веома поучно данашње Јеванђеље које смо управо чули. Оно нам говори како је Господ исцелио једног раслабљеног човека, одузетог човека, који је био непокретан, човека кога су његови пријатељи донели пред ноге Христове. Но видевши мноштво народа, нису могли да уђу у кућу где је био Христос. Отворише кров на кући па га кроз кров спустише. Тада куће нису имале тавана, него су биле откривене до крова. И видевши Господ ту веру, не толико овога болесника него веру оних који су га носили, спустивши га пред ноге Христове, Господ рече: “Синко опраштају ти се греси твоји.” Каква дивна реченица, поучна реченица, браћо и сестре. Болесник је оздравио, устао. Хајде да се удубимо у ове речи Христове. Ко је тај, народ се пита, да и мртве васкрсава, да болесника исцељује, да слепима очи отвара? А поготово се запитајмо како се могао осећати тај болесни који је годинама био болестан, Јеванђеље не каже тачно колико, а затим исцељен. Замислите како је њему било када је на реч Христову оздравио и ходио? Нема веће радости за тог човека. А можемо још и додати, има ли веће радости за болесног, непокретног човека, као што је био овај болесник што је оздравио? Нема, браћо и сестре. Зато, драги моји, да бисмо и ми могли чути ове дивне, моћне, поучне речи Христове: “Синко опраштају ти се греси”, ми треба да, на првом месту, верујемо у Бога. А неко ће можда рећи: “Па нисам ја много грешан да ми Бог опрашта грехе”. 

Човече, ко си ти да мериш своје духовно стање? Ми не познајемо себе и не знамо своје срце. Ми можда нећемо често да уђемо у своје срце и видимо ко је у том срцу. А још кажемо да нисмо грешни. Нема човека без греха, браћо и сестре, али зато да бисмо чули Христове речи, треба нам опроштај грехова. Треба да, на првом месту, верујемо у Бога, да стално мислимо на Бога. Ми не знамо, браћо и сестре, шта нас може и овог тренутка снаћи, а камоли шта нас може снаћи сутра. Видите и сами ову пошаст у којој живимо. Сад смо овде, сутра смо можда у болници, а прекосутра у гробу. Треба стално, браћо и сестре, да мислимо на Бога, да тражимо његову помоћ, да се трудимо, да живимо хришћански колико је то могуће. Кад се човек труди и кад Бог види да је наш труд онај прави труд и кад Бог види да је наш подвиг прави подвиг, Он дометне нама и снаге, дометне своје силе, дометне своје моћи и човек заиста постаје моћан. Али да би постао моћан, он треба да буде слаб. 

Апостол Павле каже: Када сам слаб онда сам силан – тј. када сам слаб и немоћан да чиним зло, када сам слаб и немоћан да чиним грех, онда сам силан. Јер сила Божија се усењује у мени и ја одлично знам да разликујем шта је добро, а шта зло; шта је грех, а шта правда. Дакле, треба да се молимо, стално да мислимо на Бога. Треба да се исповедамо, да се кајемо, смирујемо, да се учимо. Јер није, чуда ради, наш народ лепо рекао: Човек учи цео свој живот па опет луд умре. Луд је, ако није научио оно што је најважније у животу, а то је да верно унесе Христа у себе. И ето драги моји, у овој другој недељи Васкршњег поста у којој се ми налазимо, Јеванђеље нас опомиње и поучава да се посветимо мало више себи или боље речено да преиспитамо свој унутрашњи живот, свој духовни живот. Треба да размишљамо о себи и да питамо себе: Колика је вера у нама? Колика је и каква је наша молитва? Колика и каква је наша љубав према Богу и према човеку? Колико је милосрђа у нама? Колико имамо милости? Проблем је у томе што ми стално тражимо милости и од Бога и од људи, али смо шкрти да дамо милост. Треба да се запитамо да ли се молимо како треба и да ли постимо, с обзиром на то да се налазимо у периоду поста. Да ли се наш пост састоји само од уздржавања од мрсне хране? Ако је само такав пост, онда нам нема много користи. Да ли се уздржавамо од зла? Да ли се уздржавамо од гордости? Да ли се уздржавамо од сујеверја? Да ли се боримо са својом слабошћу? Да ли мало више размишљамо о својим мислима, о својим речима и наравно својим делима? 

На све то нас упућује пост. Пост без тих добрих дела, а посебно без молитве нема много користи. А пост и молитва, то је тако јако средство, моћно средство. И заиста Господ с правом каже да се постом и молитвом и демони протерују. Да се поново вратим на ово данашње Јеванђеље које смо сада овде чули како је Господ исцелио овог болесника. Догодило се чудо. А где се чудеса догађају? Тамо где је вера. Где нема вере ту нема ни чуда, а где има вере ту се и чуда догађају. Тако се ми, браћо и сестре, можемо запитати шта су то у ствари чуда и да ли је све оно што ми одређујемо неким својим знањем, да ли је то заиста чудо. Бог је свемоћан. Он може на сваком месту учинити чудо. Али да би учинио чудо на мени, на теби, на било коме од нас, треба да верујемо. Човек наоружан живом вером у Бога ће схватити да је чиста вера сама по себи чудо. Све је могуће ономе ко има вере. Па зар то није чудо? Господ каже да је сама вера чудо јер измиче људском промишљању. Зато Господ Христос најчешће тражи веру. Болеснике, на пример, који су му прилазили, питао је да ли верују да их Он може спасити. И по вери сваки је добио исцељење. Овде сад видимо нешто ново из данашњег Јеванђеља. Господ није питао болесника да ли верује. Није питао ни оне људе који су га носили. Господ, који зна срца људска, учинио је чудо и овај је оздравио. Дакле овде се вера показала у другим људима. То нам говори како је добро кад и други људи верују у Бога. Господ може да нам помогне и када се други људи моле за нас. Зато је потребно молити се, не само за себе него за све. Јер ми смо хришћани одговорни за све као што су сви хришћани одговорни за једнога хришћанина. 

Видимо овде како Господ наш Исус Христос иде до најскривенијих дубина људског срца тако да је вера ових људи, као што рекох, била очигледна за духовни и телесни вид Христов. Исто тако видимо књижевнике који су, уместо да се зарадују што је болесник оздравио, осуђивали и болесника и Христа. А Христос их укорева не толико што су они осуђивали Христа што је он у то време излечио овог болесника, него их укорева што се нису зарадовали радошћу другог човека. Свети апостол Павле каже: “Са радоснима се радујте, а са тужнима тугујте.” Само онај човек који има веру, који зна да се радује за другога и њега ће Бог обрадовати. Али исто тако Бог ће нас наградити ако са тужнима тугујемо и саосећамо. Господ укорева књижевнике зато што су они гледали само телесним очима. Духовним очима су били слепи. Само духовни и телесни слепац не види чудо које Господ чини. Дакле, браћо и сестре, врло је важно да се молимо Богу и да радимо на себи, да духовно прогледамо. А човек, докле год је обузет гресима и стално срља у грехе, докле год живи у гордости својој, у сујети, саможивости, свом егоизму, самољубљу, дотле је тај човек духовно слеп. Из данашњег Јеванђеља видимо како Господ открива и фарисејство и лукавство и лицемерство код људи, иако ми то често скривамо. Господ све то открива драги моји. Видимо заиста искрену љубав и веру коју нам Бог такође открива.

Треба нам вера. Треба нам пост. Треба нам молитва. Треба нам смирење. Треба да се молимо, браћо и сестре, Господу, да нам Господ расветли, просветли таму нашу као што се молио свети Григорије Палама, велики учитељ Цркве, кога данас Црква слави. У тами смо, у мраку смо, ако се не окренемо Богу и ако Бога немамо. Нека нам Господ помогне да и ми молећи се, постећи, чинећи добро, мислећи добро, говорећи добро, чујемо ове предивне и поучне Христове речи: “Чедо, опраштају ти се греси”. Браћо и сестре, много је лакше излечити тело него излечити душу. И зато лечимо душу да бисмо кроз лечење душе, у ствари, лечили и тело”.


Извор: Епархија шумадијска