Др Атанасије Јевтић, редовни професор у пензији, посебно се истакао својим научним, стручним и педагошким радом, стекао међународну репутацију и остварио вредне разултате у обезбеђивању наставно-научног подмлатка у области за коју је изабран.
Један је од најплоднијих и најзначајнијих савремених теолога, не само у српској средини него и у свету. Као такав, у оквиру научноистраживачких пројеката на којима је био сарадник или чији је био руководилац, проф. Атанасије Јевтић је допринео сарадњи са научним институцијама из земље и иностранства. Озбиљност догматско-патролошког знања и укупног доприноса професора Атанасија и, у том општем оквиру, његова упечатљива философска и научна обавештеност, илустрована је прегледом појединачних богословских области у којима је он изучавао, неговао и студентима теологије предавао теологију и допринео развоју научног подмлатка на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ
Атанасије Јевтић рођен је у селу Брдарици 8. јануара 1938. Као свршени ученик Богословије Светог Саве у Београду (1958), Православног богословског факултета у Београду (1962), постдипломац Богословског факултета на Халки (Турска, 1963-1964), Атанасије Јевтић је на Теолошком факултету Универзитета у Атини 2. јуна 1967. докторирао на тему Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту.
Године 1969. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу изабран је за професора (Увод у теологију, Патрологија са Аскетиком, Историја Цркве византијског периода), где остаје три године. У својству професора Института Светог Сергија учествовао септембра 1970. на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци (Бостон, Holy Cross).
У звање доцента изабран је 1973. на Православном богословском факултету у Београду, на катедри Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада), а предавао је и Историју Хришћанске Цркве, као и Историју Српске Цркве. Године 1984. биран је за ванредног а 1988. за редовног професора на катедри Патрологије. функцију декана Богословског факултета обављао је 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Богословском факултету објавио је преко четири стотине научних радова.
Године 1994. изабран је за првог декана новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Српском Сарајеву.
Током 2001/2002. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски.
Почасни је доктор Академије Светог Владимира у Њујорку. Носилац је Ордена Републике Српске (2012) и Ордена Његоша првог реда.
Професор др Атанасије Јевтић, посебно као јеромонах и потом епископ, био је учесник преко стотину домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено, сарађивао је у многим публикацијама у земљи и иностранству. До сада је објавио деведесет и три књиге. Аутор је преко 500 студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, новогрчког, француског и других језика. Његови теолошки, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-патристичког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Његове беседе су ушле у поједине збирке беседа знаменитих Срба. О њему је писано у енциклопедијама Руске и Грчке Православне Цркве, (И сам је дао допринос разним енциклопедијама.) Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео је превазилажењу тзв. Америчког раскола (1963-1992).
НАСТАВНИ РАД
На матичној Катедри за патрологију, др Атанасије је објавио низ стручних радова из Историје Цркве и патристике, на више језика, укључујући и критичка издања на изворном грчком. Године 1984. објавио је уџбеник Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (y издaњу Православног богословског факултета). Књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је подједнако као теолог и као историчар кристално јасним језиком артикулисао своју мисао. Овом књигом уздигао је студије патристике на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.
А. Назив предмета на интегрисаним, специјалистичким и докторским студијама:
Патрологија
Општа историја Цркве
Хришћанска аскетика
Б. Уџбеници
Проф. др Атанасије Јевтић је аутор више универзитетских уџбеника:
А. Јевтић, Патрологија 2, Београд 1984.
А. Јевтић, Курс аскетике (на француском), Париз 1973.
А. Јевтић, Курс аскетике (на српском), Београд-Србиње-Ваљево 2002.
А. Јевтић, Патрологија 1, Београд 2015.
А. Јевтић, Дела Апостолских Ученика: превод, уводи и напомене, Врњачка Бања–Требиње 1999, 2. изд. 2002; 3. издање 2005.
Христос Нова Пасха. Божанствена Литургија – Свештенослужење, учешће=причешће, заједница Тела Христовог, књига 1-4, Требиње-Врњци 2007-2009.
В. Предавања
У оквиру наставне делатности, проф. др Атанасије Јевтић је учествовао као предавач на више курсева континуиране едукације из области патрологије.
Г. Менторство на магистарским, специјалистичким и докторским студијама
Проф. др Атанасије Јевтић је био ментор следећих докторских дисертација из области теологије одбрањених на Православном богословском факултету и члан више комисија за одбрану докторских и магистарских радова.
Докторске дисертације:
Деспина Кондостергију,Први Васељенски сабор (1982)
Николај Јоанидис, Јосиф Вријеније: живот, дела и учење (1980)
Радомир Поповић, Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена (1987)
Предраг Самарџић, Месијанско-сотириолошки карактер крштења Христовог (2003)
НАУЧНИ РАД
Научни опус проф. др Атанасија Јевтића обухвата 450 радова, 10 поглавља у монографијама међународног значаја, 200 радова у часописима од националног значаја и велики број саопштења на међународним и националним научним скуповима.
Његов патролошки рад је започео почетком седамдесетих година критичким издањем Дамаскинових Беседа о Богородици, на изворном грчком, са преводом и коментарима (српско проширено издање дошло је мало касније). Факултетска предавања проф. др Атанасија Јевтића укључивала су подробне осврте на допринос не само Источних него и Латинских и Сиријских Отаца.
Преглед његове импресивне библиографије показује да у његовом стваралаштву нема „празног хода“. Књига Дела Апостолских Ученика (Врњци-Требиње 1999, 2002, 2005), са преводом ранохришћанских Отаца, непосредних Апостолских ученика, надоместила је одсуство књиге 1 Патрологије (која се појавила на почетку 2015). Истраживачима раног Хришћанства, а понајвише студентима теологије, проф. др Атанасије Јевтић нуди нов приступ, обогаћен историјским подацима и теолошким тумачењима.
Уз очевидну темељиту општу и богословску културу, проф. др Атанасија Јевтића одликује и аутентична библијска заснованост његових богословских расуђивања и закључака (што је изложено у десетинама радова). Његови преводи и коментари на књиге Старога и Новога Завета широко су познати. Нарочите пажње је вредан његов студијски превод Књиге Постања упоредо са јеврејског (масоретског) текста и грчког превода Седамдесеторице (Септуагинта), уз консултовање словенског и других светских језика, на које је Свето Писмо до сада превођено. Његов превод је пропраћен краћим али важним схолијама, како филолошког, историјског и географског тако и богословског садржаја. Отуда је он не само преводилац библијских текстова него и егзегета, са специфичним ерминевтичким стилом и методом. Не мању пажњу завређује његов превод Четири Књиге Макавејске, са уводима и коментарима. Издао је нови превод Псалама, са текста LXX-Седамдесеторице (три издања), а у току је превођење текста МТ (старојеврејског).
Стечена слика о патристичком и библијском научно-истраживачком раду кандидата потврђује се и, штавише, изоштрава и појачава увидом у његову дoгматску теологију (у овој области преко 150 библиографских јединица). Својим првим радом, докторском дисертацијом о Еклисиологији Апостола Павла, написанoj и одбрањенoj на грчком језику, Атанасије Јевтић је дао свој први прави теолошки допринос. Све своје истраживање он изграђује на рукописној и изворној грађи.
Широка и упечатљива Атанасијева обавештеност о списима и ставовима како светих Отаца и Учитеља Цркве тако класичних и потоњих философа па до угледних савремених богослова, православних и инославних, притом и познавање античке, византијске и савремене философске проблематике, резултује темељним студијама са широким тематским спектром и богословско-философском актуелношћу разматраних питања и датих одговора.
Увид у радове и преводе професора др Јевтића показује га као веома оригиналног и трудољубивог посленика на пољу литургичке науке (преко 40 студија на литургичке теме и четири зборника објављених рукописних и древноцрквених текстова, уз старословенске оригинале, преводе и коментаре). Значај ових Атанасијевих зборника о Божанственој Литургији биће све већи и благотворнији за познавање изворне симбиозе lex orandi и lex credendi у литургијском животу Цркве. Члан је Комисије Светог Архијерејског Сабора за превођење Светог Писма и Служебника на српски језик и за питања литургијске обнове.
Плод његовог свестраног бављења историјом и организацијом Цркве јесте његов драгоцени нови превод на српски језик Свештених Канона Васељенских и Помесних Сабора са коментарима који иду руку под руку са древним коментаторима Јевтимија Зигавена, Теодора Валсамона, као и нашег познатог црквеног правника и првог преводиоца канона на српски језик Епископа Далматинског др Никодима Милаша. Плод овог Атанасијевог труда (који обично ради читав тим) јесте ново издање Свештених Канона Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца, са новим преводом и тумачењима и значајним уводом, у коме је посебна пажња посвећена смислу и месту канонског предања у животу Цркве. Овај осавремењени превод, увод и дата тумачења Канона биће од посебног значаја за даљи рад на утемељењу и осавремењењу важећег Устава наше Помесне Цркве, који је у току. Даље треба поменути Атанасијев допринос превазилажењу трагичног српског црквеног раскола у Дијаспори, чега је сведок недавно објављена књига Савремени еклисиолошки подсетник о Дијаспори: историја и анализа тзв. Америчког Раскола, састављена 1991. на молбу Светог Синода Српске Православне Цркве. Члан је Комисије Светог архијерејског сабора за реформу (ревизију) Устава Српске Православне Цркве.
Све наведене црте теолошког и научног профила кандидата о којем је реч добијају на још већем значају ако се има у виду да у његовим трагањима не изостаје ни историјско истраживање. Његов историософски осећај не допушта да његово богословствовање буде апстрактно, ванисторијско и спекулативно, него свагда одражава „живи живот“ – на позорници историје. Управо у том духу он сагледава историју света и човека уопште, а посебно историју Цркве, као и биографије и дела библијских и црквених ликова од почетка до данас. Историософски ум и осећај за историјску стварност и њено вредновање, плод Атанасијевог темељног бављења историјом Цркве, нарочито је видљив у књигама „На путевима Отаца“ (у два тома), „Трагање за Христом“, „Духовност Православља“, „Од Косова до Јадовна“, „Књига о Јасеновцу“, „Косовска хроника“, као и у најзначајнијој монографији о Косову уопште, „Задужбине Косова“ (за чије је састављање и појаву најзаслужнији, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом, као и Живорадом Стојковићем).
У погледу проучавања историје Српског народа, допринос Aтанасија Јевтића је успешно манифестован у историографским радовима о Косову и Метохији (Задужбине Косова, Страдање Срба на Косову и Метохији, Од Косова до Јадовна, Досије Косово, на српском и француском, где спада и његов лични допринос Меморандуму Српске Православне Цркве о Косову и Метохији, потом о унијаћењу Српског народа, као и о историји Херцеговине, дело у три тома, још увек у целини необјављено).
У до сада констатованим свеобухватним оквирима интересовања и истраживања обухваћене су и тематске области агиологије као богословске дисциплине која по свом одређењу представља богословско промишљање о светоме, светости и светима, али практично представља саставни део или пројекцију свих великих богословских подручја од библистике до еклисиологије. Атанасије Јевтић је превео огроман број житија Светитеља Цркве, од апостолских времена па све до новијих животописа (Јустин, Николај и други). Главни је уредник и редактор издања Јустинових „Житија Светих“ у 12 томова, као и његових Сабраних Дела (до сада 22 књиге). Низ година био је члан Комисије Светог архијерејског сабора за уношење нових Светих у Календар Цркве.
На трагу ћирило-методијевског предања, Атанасије Јевтић веома успешно преводи и синтетизује текстове свих значајних дела, од Библије до највећих Отаца и философа из историје Цркве, и српској јавности дарује драгоцена тумачења и критичке напомене које су плод његовог дијалога са најбољим проучаваоцима библијске и патристичке науке. У овом огромном опусу најдрагоценији су преводи Књиге Постања (1994), Псалама (2000), Књига Макавејских (1995), Паримејника (2001), Дела Апостолских ученика (1999), Беседа Григорија Богослова (2002 и 2009), Списа Максима Исповедника (2012), Беседа Јована Дамаскина (2002) итд. Члан је Комисије Светог Архијерејског Сабора за превођење Светог Писма и Служебника на српски језик. Његови преводи богослужбених књига су званично усвојени од Светог Архијерејског Синода као важећи за целу нашу Помесну Цркву.
Проф. др Атанасије Јевтић је учествовао у више комисија за одбрану докторских и магистарских радова (Николај Јоанидис, Деспина Кондостергију, Радомир Поповић, Предраг Самарџић, да поменемо неке). Као професор, Атанасије Јевтић је за собом оставио драгоцено научно дело објављено у више од педесет томова. Катедра за патрологију не може замислити свој рад без његових књига, студија и расправа о Светим Оцима и писцима и превода истих. Катедру за библистику задужио је библијским студијама и преводима темељних старозаветних текстова. Катедра за литургику не може замислити свој рад без његове „литургичке стромате“ – превода и коментара древних литургијских рукописа у четири тома. Катедра за Канонско право почива на његовим студијама из организације Цркве и његовом преводу на српски језик Канона Васељенских и Помесних Сабора са коментарима. Катедра за Историју Цркве дугује му преводе Ороса и Аката Васељенских и Помесних Сабора као и и тумачења истих.
Научни и академски карактер опуса проф. др Атанасија Јевтића пружа снажан подстрек за нова дела дисциплинованог академског проучавања, даљих превођења и проницања у ризнице теологије. Проучавајући Свете Оце током читавог свог живота, он је оставио иза себе не само два тома „Патрологије“, него и импресиван број патролошких студија о многим јелинским Оцима Цркве, укључујући словенске и српске писце. Целокупни истраживачки рад Атанасија Јевтића почива поглавито на рукописној, изворној и архивској грађи. Тиме је установио теолошко усмерење које се препознаје као златни стандард источно-богословског академског рада. Квантитет није на рачун квалитета: дубоке и префињене промене теолошког курса постигао је више продукцијом великог броја моћних, надахњујућих коментара на патристичке теме, неголи формирањем једног обухватног теолошког система. Суштаствена верност Традицији хармонично је спојена са научно-истраживачким приступом и историјско-критичким методом, што у крајњој анализи говори о Атанасијевој стручној квалификованости и јемчи његову академску компетентност.
- Међународни пројекти
О рецепцији теолошког дела проф. др Атанасија Јевтића сведочи велики број његових књига и студија објављених на страним језицима од Атине, Софије и Москве до Париза, Њујорка и Лос Анђелеса. Тако је на грчком објављено 9 његових књига, на француском 7, енглеском 7, а руском 4. Неке од њих су доживеле по неколико издања.
Учествовао је на многим међународним конференцијама, конгресима, симпосионима и семинарима: у Бостону (САД, 1972, 1987), Женеви (1974, 1986), Сантјаго де Кампостели (Шпанија, 1991), Барселони (2002), Москви (2005, 2007, 2011, 2012, 2014), Тбилисију (Грузијa, 2010), Паризу (1972, 2009), Солуну (1983), Егини (Грчка, 1996), Њујорку (1982), Теби (Грчка, 1998 и више пута), Атини (1976, 1988, 1990, 1998, 2004), Њамцу (Румунија, 1976), Јерусалиму (2000), Београду (1981, 1985, 1988, 1990, 2001, 2012), Вршцу (1991), Аранђеловцу (1979), Подгорици (2000), Србињу (1997, 2001, 2006), Софији (2010), Пожаревцу (2003), Загребу (1984), Манастиру Студеници (1986), Ђакову (1988), Никшићу (1987), Белој Паланци (2006), Плужинама (2006), Манастиру Жичи (2007), Врању (2009, 2011), Лос Анђелесу (2007), Превлака-Тиват (2013), Гамзиграду-Зајечару (2011), Њу Џерсију (САД, 2011), Требињу (1999, 2002, 2013).
- Научне публикације:
Поглавља у монографијама (преко 500)
Радови у међународним часописима (преко 100)
Радови у часописима националног значаја (преко 200)
