Иза нас је недјеља, прва у Часном посту, коју Црква зове Недјељом (побједе) Православља. Разлог томе је успомена на велики сабор у Цариграду 843. године који се збио у ово доба године, а на ком је установљено богослужбено и молитвено поштовање икона. Све се збило послије сукоба, расправа и подјела унутар Цркве (и унутар царстава) које су трајале преко сто година! Јер поштовање икона, коју данас сваки православни дом (и ”црногорски” и ”српски”, гле чуда) сматра основним изразом своје вјере – представљало је, у давна времена, и усред православног царства, повод за невиђене сукобе, пребијања, прогоне и јавна понижења. Поједини цареви, велможе, патријарси и нижи свештени чинови – деценијама су се налазили на страни иконобораца и заступали увјерење да иконе изражавају идолопоклонство и директно кршење Друге Божије заповијести, дате још у старозавјетно вријеме.
Пуно тога је написано на тему те расправе. Дубоки духовни и културни разлози стоје у темељима аргументације ”за” и ”против” оваквог вида богопоштовања. Данас је све то лако доступно заинтересованом истражитељу и читаоцу. За потребе овог текста напоменућу да је православни закључак заснован на увјерењу како се од времена синајског законодавства и Мојсија до доба Новог Завјета десила новост: Бог је сишао међу људе и сам је постао човјек – па је, самим тим, све у вези Његовог оваплоћења постало опипљиво, описиво и доступно сликарском умјећу. У нашем времену је поштовање икона (иако можда неће бити аргументовано истим теолошким аргументима) једно од тачака блискости православне и римокатоличке вјере, у односу на нпр. протестантски хришћански свијет (који је направио отклон од иконопоштовања).
Мени је данас, из цијеле ове приче, тренутно најзанимљивија чињеница да су подјеле ипак, послије толиких деценија – превазиђене! Јесте трајало дуго. Јесте да многи актери подјела нијесу дочекали коначан исход. Јесте да се у великој мјери политика мијешала у теологију и обрнуто. Јесте у појединим моментима изгледало – баш безнадежно. Али – вриједјело је чекати! Исплатило се – трпјети! На крају су тријумфовали истина и заједништво!
Суптилна духовност људи који ни до дан данас не разумију како и зашто је могуће сликати Недоступног и Свеприсутног – за опонента има љепоту Богородице Тројеручице, Микеланђеловог Давида или пророка Илије кога, вјековима, гавран храни на олтарском зиду Морачког манастира. Ипак, разлог празновања побједе Православља (овдје се израз више односи на правовјерје, а мање на савремену конфесионалну и институционалну различитост од римокатолицизма и протестантизма) није садржан само у цариградском разрјешењу ове исконске дилеме, већ и у обједињујућој поруци коначног исхода. Православље – ма како то данас некима звучало неубједљиво – не иде уз подјеле! Оно је препознатљиво по чувању људских различитости – али не и антагонизама. Онда кад различитости прерасту у подјеле, па када те подјеле схватимо као циљ, а не као препреку на путу ка циљу – онда то више није православље. Немамо шта право (исправно) славити, ако смо разједињени у мржњи и подозрењу. Какво је то православље, ако си убијеђен да си само ти у праву, и да си тако ”исправан” довољан сам себи – а остали сви су безбожници и издајници?! ”Безбожници” немају ”твоју” иконографију, а ”издајници” не носе ”твоје” име, и не навијају за твој тим (клупски, репрезантативни). Како данас да славимо Светог Петра Цетињског, који се посветио мирећи Црногорце, ако истовремено са тим тако лако једни другима пришивамо етикете најомраженијих противника?
Како етимолошки тако и философски – истина може (мора) бити само једна, али има нас који се у њу кунемо – баш свакојаких. Поука празника, па и цијелог овог великопосног подвига упућује нас на преиспитивање, на тражење грешака – најприје у себи. Упутство стјуардесе у авиону да прво ставимо маску ”себи па дјеци” схватам и као духовну поуку (свепрожимајућег божанског закона и општег принципа): прво среди себе, да би могао да помогнеш другима.
Коначно, слављење икона и њихово поштовање, обнавља нам вјеру у истину да смо ми сви, једни другима – иконе Божије. Сваки од нас је створен по образу Божијем. Тако вјерујемо. Један мој паметни и писмени колега свештеник предлагао је да негдје некад направимо једну богомољу од стакла. Цркву која ће се провидјети. У таквој футуристичкој варијанти црквеног градитељства, тај се храм не би осликавао, али не из разлога непоштовања икона, него управо из разлога што би, у том призору, постало видљивије, да смо ми људи (поготово онда кад смо сабрани на молитви) једни другима иконе Божије. Осим неколико неизоставних Господњих, Богородичних и светачких ликова, у тој би цркви, ликови присутних људи били – једине фреске и иконе. У тој би се провидној цркви, видјело како је најважније да на првом мјесту будемо људи, како бисмо могли да претендујемо на то да будемо Божији.
Ни сам нијесам сигуран колико је оваква идеја канонски исправна, нити је овим путем званично кандидујем пред надлежна црквена тијела, али једно знам: и тако непровјерена и донекле провокативна, исправнија је од оног схватања Цркве по ком је она нечија национална, државна и политичка имовина. Наше древне светиње нијесу од стакла, али јесу огледала Царства небеског. У њима кад смо – мора нам бити од мање важности било какав други земаљски идентитет. Данас у Црној Гори, од ”комита” и ”четника”, од ”родољуба” и ”националиста” не видимо људе. Зато сматрам да ће наша, овдашња, побједа праве вјере бити он(д)а када схватимо да Црква од нас не тражи националну припадност као услов за било које људско и било које божанско дјело.
Али, док не разјаснимо може ли нам се држава звати црногорска а истовремено бити и грађанска, и може ли нам се Црква звати српска а уједно бити и универзална, хришћанска; док не преберемо може ли све то заједно, једно поред другог – или се то мора сукобљавати и свађати, могли бисмо међусобно да се добро погледамо на онај библијски начин – лицем к лицу – и да испод наслага наших различитих идентитета и мишљења, потражимо заборављеног брата.
