Питање духовнику:
Наставак одговора на питање о спасењу, о опраштању и о потреби за самоукоревањем, самонагрђивањем, самоповређивањем?
Одговор духовника:
Питаш се шта то значи спасење и да ли је то неко спасавање од Божије казне. Као што сам ти већ писао у прошлом одговору, ја не бих рекао да Бог кажњава грешнике, те према томе спасење се не састоји у поштеђености од Божије казне. Из онога што сам ти већ писао надам се да и сам увиђаш да смо ми свако сам себи највећа опасност. Јер од тога какве одлуке будем доносио током свог живота зависи у каквој ћу се вечности обрести или бар како ћу ја доживљавати то стање у вечности. Да ли ће то за мене бити нешто страшно налик огњу који се не гаси и црву који не умире, да ли ћу тамо плакати и шкргутати зубима или ће пак то стање у вечности мени изгледати као рајски живот. У том смислу могли би смо рећи да је спасење за нас спасење од погрешних животних одлука. Јер ако се ослободим погрешних животних одлука, онда ћу у вечности уживати Царство Божије које ми је припремљено још од постанка света.
Спасење свакако подразумева и блискост са Богом, заједницу са Њим, али и са свим оним људима које волимо. Јер какво би то било уживање бити у рају, а неко кога много волиш је у паклу? Љубав покрива мноштво грехова.
Ако питаш да ли је услов за спасење ово или оно, рекао бих да је услов за спасење да у критичним животним ситуацијама донесеш исправне одлуке, да на критичним раскрсницама изабереш прави пут. Самоукоревање је помоћно средство које ти повећава шансе да донесеш исправну одлуку. Но, ако би ти донео исправне одлуке и без самоукоревања, и онда би био спасен, без обзира што се ниси самоукоревао. Ово је наравно више теоријски, а практично бих рекао да ти је самоукоревање неопходно и да ћеш без њега готово сигурно донети негде погрешну одлуку.
Питаш шта то значи опростити и да ли то подразумева да се не смемо бранити од зла које нам прети. Да ли то значи понашати се као да се штета никада није ни догодила? Рекао бих да је то можда идеална дефиниција опроштаја. Ако си у стању да се понашаш као да се баш ништа није догодило, онда си сасвим сигурно опростио. Но, да ли то значи да не треба да укажеш ономе који те је оштетио, и да ли то значи да не смеш да се браниш? Са овим се пак не бих сложио. Пре свега Христос каже овако: “Ако ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо, па ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једног или двојицу,…” Дакле Христос заповеда да одеш и прекориш брата који ти је згрешио, испрва насамо, па ако то не послуша, пред једним или два сведока, па ако ни то не послуша онда пред Црквом тј јавно пред свима. Па ако ни тад не послуша, онда нека ти буде као незнабожац и цариник.
Још Христос каже: “И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута обрати се теби и рече: кајем се, опрости му”. Дакле, онај који сагреши је дужан да ти се обрати и каже кајем се. Ако то уради, онда си ти дужан да му опростиш. Опростити некоме ко се не каје нема пуно смисла. Но чак и тада му не треба злопамтити, јер злопамћење трује душу. Стога, чак и ако онај ко ти је згрешио не долази и не каже да се каје, ипак је за тебе боље да то у свом срцу опростиш како би се ослободио злопамћења. Ми не можемо по својој слободној вољи да заборавимо нешто што смо запамтили. Што би човек више се упињао да нешто заборави, то би сам себе више подсећао на то што жели да заборави. Ако нам дакле неко учини неко зло, и ми се тога сећамо, наша душа је отрована. У њој се налази семе трулежи и из њега расте и развија се отровна биљка која трује нашу душу изнутра. Ако дакле не можемо да по својој вољи заборавимо, онда је једини начин да се ослободимо тог отрова да читав тај догађај у свом сећању преформулишемо тако да више у нашем сећању не буде реч о злу које нам се догодило. На који начин се то постиже. Ту нам је од велике користи самоукоревање. Кад год се присетиш неког догађаја у коме ти је неко учинио неко зло, нађи начин да прекориш самог себе за читав тај догађај. Немој размишљати о томе шта је погрешио онај ко ти је учинио зло, него шта си ти учинио да допринесеш да се то догоди. Пронађи свој део одговорности за тај догађај. Ма како да је мали тај твој удео у одговорности, ти се ипак сконцентриши само на своју сопствену кривицу и говори себи: “Да нисам ја допринео то се не би догодило.” Кад тако себи објасниш ту ситуацију, и кад је тако формулисану вратиш у своје сећање, онда се више нећеш сећати зла, нећеш више патити од злопамћења. Сећаћеш се тог догађаја као једне непријатности, али не и као ситуације у којој ти је учињена неправда. На тај начин ћеш своју душу очистити од овог отрова злопамћења.
Преподобни Ава Доротеј говорећи о злопамћењу описује овакву слику. То што те је неко повредио и учинио ти какву неправду, то је као да те је непријатељ погодио стрелом. А злопамћење је као да ти сада узимаш ту стрелу којом те је непријатељ ранио и чупаш је из свог сцра, па је поново забадаш у своје срце. Непријатељ те можда погодио једном и причинио ти неку штету, а ти злопамћењем наносиш себи том истом стрелом још много пута повреде. Тако да на крају излази да си много већу штету сам себи причинио злопамћењем него што је била она штета коју ти је причинио непријатељ. Непрекидна вежба у самоукоревању учиниће те способним да непријатељску стрелу ухватиш у лету, још пре него те погоди и да је онда вратиш право на непријатеља. Овде се наравно под непријатељем подразумева демон, а не човек који те је по наговору демона повредио. Демони се нарочито старају да ако је могуће једном стрелом, тј једним рђавим поступком човека кога наговоре да учини неправду свом ближњем, постигну то да се онај коме је неправда учињена зарази злопамћењем те да он настави да самог себе непрестано повређује сећањем на учињену му неправду. Ако се таквим сећањем онај испуни са довољно горчине, онда га лако наговоре да се освети свом увредиоцу. Затим код онога покушавају да усаде злопамћење и тако ако им то пође за руком, после тога се та два човека међусобно сами повређују и повређују сами себе. Онда их демони оставе и иду да нападају неке друге, а они су већ постали демони сами себи.
Самоукоревање није исто што и потискивање незадовољства. Ако човек на учињену му неправду не одреагује никаквим спољним гестом, али ни не предузме да самога себе активно прекорева, него остави да у њему тиња злопамћење, онда он само скупља горчину у себи. Такав ће после неког времена кад сакупи довољно горчине, одједном пући за неку ситницу и тада ће из њега покуљати сав онај јед који је у себи потискивао. То се неминовно догађа свима који не воде борбу са својим злопамћењем. А као што рекох борба се води кроз активно самоукоревање. Није дакле довољно само прећутати и не рећи ништа увредиоцу него је потребно борити се са самим собом и својим сећањем како би се преузела сопствена одговорност за насталу ситуацију. Када се неко вежба у самоукоревању, стиче навику и стиче вештину, те му самоукоревање долази спонтано и без великог напора. У почетку можда није лако наћи разлог да самог себе окривиш за нешто што ти је неко учинио.
Један од ученика је питао Аву Варсонуфија о томе овако: “Шта ако ми се догоди да идући кроз шуму наиђем на човека кога први пут у животу видим, коме никада нисам ништа ни помислио лоше, а камо ли учинио и тај човек ми из чиста мира удари шамар. Како ћу у таквој ситуацији да окривим себе?” На то му је Ава одговорио: “Реци себи: да нисам ишао тим путем у тај час, то ми се не би догодило”. Ономе ко се извежбао у овој врлини, није тешко да у свакој ситуацији пронађе свој део кривице. Чак и у овако хипотетичној ситуацији у којој на први поглед би се рекло није могуће применити самоукоравање, Ава Варсонуфије нам доказује супротно. Могуће је. А кад је могуће у таквој ситуацији, онда је тим пре могуће у оним свакодневним ситуацијама са којима се сусрећемо.
Поменуо си још самонагрђивање, самоповређивање и слично. Мени то звучи болесно. Тако нешто би можда у неким критичним ситуацијама могло да буде оправдано, али бих рекао да је боље да се тако нешто не примењује у нормалним околностима. У житијима наилазимо на пример монаха на кога је жена навалила да га наведе на блуд. Осетивши како му се у телу распаљује похота, тај монах је гурнуо руку на свећу и држао толико дуго да су му прсти изгорели. Жена видевши тако нешто побеже од њега и тако се сачувао да не падне у блуд. Интересантно је поменути да је исти монах, нешто касније нашавши се у сличној ситуацији, ипак пао у блуд, па чак и у убиство. То му се догодило јер се био погордио због многих чудеса која су се догодила по његовим молитвама. Павши тако ниско, он се ипак тргнуо и горко покајао. Пред крај живота Бог му је објавио да су му сви греси опроштени и поново је на његову молитву учинио чудо. Из овог примера јасно је да самоповређивање може у критичном моменту да буде корисно како би се човек избавио из замке, али се исто тако види да чак ни примена таквог средства не гарантује да се никада неће пасти.
Још си питао да ли је допуштено да предузмемо нешто како би смо спречили онога који нам чини неправду да то понавља. Овде ми падају на ум речи светог апостола Павла којима је упозорио свог ученика Тимотеја: “Александар ковач многа ми зла учини. Нека му Господ плати по делима његовим. Њега се и ти чувај; јер се веома противио нашим речима”. Видиш овде апостол Павле говори лоше о Александру ковачу, и заповеда свом ученику да га се чува. Ја тврдо верујем да је свети апостол Павле опростио Александру и да није тровао своју душу злопамћењем. Ипак је нашао за сходно да упозори свог ученика да се чува. Дакле из тога је јасно да је могуће и чак потребно да предузимамо мере како би смо се сачували да нам се не догоди какво зло. Бар колико је то у нашој моћи, треба да се чувамо, па и друге да упозоримо. То не искључује потребу за самоукоравањем и опраштањем. Ту је потребно и ово чинити и оно не изостављати.
Надам се да сам ти овим одговорио на сва питања која си поставио. На крају додао бих и ово јер сам приметио да људи понекад у мојим одговорима проналазе као да се ја стављам на нечију страну (обично ми замерају да сам на страни оних који чине неправду). То углавном стога што ономе ко пита за савет (а то су углавном они којима је неправда учињена), ја покушавам да помогнем да пронађу свој део кривице за насталу ситуацију. На пример жена се жали на проблеме у породици, и њен муж је пун недостатака. И ја јој говорим о потреби да се самоукорева. То може неке навести на закључак да ја оправдавам њеног мужа и да муж може да ради шта хоће, а ето она мора да се смирава и самоукорава. Међутим овде се не ради о томе да се ја стављам на страну мужа, него саветујем ону која је питала. Кад бих разговарао са тим мужем, вероватно би изгледало као да држим страну жени. Заправо сви смо ми криви за све. Нема ни једног човека да није у нечему крив. Једини без греха је Христос. Сви ми други смо мање или више криви за све. И често то што не желимо да признамо сопствену кривицу, него упорно гледамо и набрајамо шта су све скривили наши ближњи, представља највећу препреку нашој срећи. Кад би смо сви били спремни да признамо своју сопствену кривицу, и кад би свако преузео на себе сопствену одговорност, одједном би се овај свет претворио у рај и сви би живели у њему срећни и задовољни.
Узмимо на пример приповетку “Први пут с оцем на јутрење” у којој се описује један брак и то из угла детета. Отац је у почетку био добар домаћин, али је у неко време почео да се коцка. Понекад би се враћао без пребијене паре, а понекад са златним ланцем и мноштвом пара. Жена га је опомињала и преклињала да то не чини, али није ништа вредело. Коначно једне ноћи коцкари су се скупили у његову кућу и он је прокоцкао све што је имао и пред зору увидевши дубину свог пада, он је намислио да се обеси. Жена га је пратила и у последњем тренутку му се обраћа речима: “Митре, господару, шта ти то намераваш”. Имала је потпуно право да буде на њега бесна и да му каже: “Пропалицо, бекријо, коцкару”, али она му се обраћа са: “Митре, господару”. Он јој каже: “изгубио сам и ону њиву”, а она одговара: “пустолина”, он опет каже: “и кућу”, а она ће: “ако си, ти си је и стекао, направићеш још бољу”. Таквим речима, она је успела да свог мужа поврати из смрти у живот и он онда окреће нови лист, и тог јутра води свог сина по први пут на јутрење у цркву. Премда је Марица имала морално право да свашта приговори свом мужу, ипак она се није користила тим правом, него је изабрала најбољи могући одговор у датој ситуацији. Јер шта би са њом и њеном децом било да је допустила да се Митар обеси? Овако је помогла свом мужу да се ишчупа из провалије у коју је сопственим гресима упао, и он јој је касније био подршка и њој и њиховој деци.
Шта би дакле било добро посаветовати Марици у таквој ситуацији? Под претпоставком да би она питала духовника за савет, и да духовник стане да је теши и да јој говори како је она добра а муж јој је крив, да ли би она онда у оној критичној ситуацији одговорила онако? Или би духовник требало да јој каже: “Немој осуђивати свог мужа. Немој га љутити, немој му терати инат, буди кротка и смирена, чекај свој моменат, трпљењем својим спасавај душу своју.” Мени се чини да би јој овај други савет био више од користи. Срећом Марица је изнашла добар одговор и без духовника.
Извор: Телевизија Храм
