Овим речима Свето Писмо нам омогућава да видимо како онај који у потпуности не опрашта онима који су му згрешили, и који не пружа Богу очишћено срце од злобе, и не сјаји светлошћу помирења са ближим, изгубиће благослов милосрђа за који се моли. Штавише, праведном пресудом он ће бити предан искушењу и злу како би научио како да очисти своје грехове поништавањем оптужби против другог.
Овај одломак објашњава зашто молитва за опроштење претходи искупљењу од искушења. Али изнад свега, она тумачи Господњу заповест: „Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт 5, 24). Очигледно огорчење нарушава јединство људске природе, самим тим је и немогуће бити сједињен са Богом, без обзира колико молитава упућује или колико добрих дела чини. Дакле, опроштење је могуће само ономе ко опрашта.
Јединство са Богом одвија се само у Христу, који је преузео људску природу; према томе, огорчењем или непријатељством и томе слично, такође смо одвојени од Њега. С правом бисмо рекли да истински опроштај може отклонити све грехове и довести до спасења, не због моралне супериорности, већ због свог онтолошког потенцијала. Надаље, Христос је затражио помирење како би понудио литургијске дарове и учешће у Светом Причешћу. Због тога се назива Причешће – Сједињење.
Презвитер Василије Термос
Извор: Епархија жичка
