Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих: Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године
Еванђеље по Јовану: 6,48-54: Рече Господ присутним Јеврејима: Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше. Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.
Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји, Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,
Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17). Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне.
Али, шта значе речи: Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света.
Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе. Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо. Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева!
Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих.
Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?
Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање. Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”. А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!)
Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух.
С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства. Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника.
А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.
Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања. „Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике. Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом.
Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије…
Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”.
Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима: Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.
Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”. Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао: „У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”.
Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти.
Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје.
Драга браћо и сестре,
Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији.
Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили!
Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије,
Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин.
