Дигитални уређаји и свакодневни живот, наша зависност од њих, представља тему која се врло често задаје и то с великим правом, али је ипак општа. И свако има свој одговор. На пример, оно што мени пада на памет: код свештеника који ми сам о томе није говорио, запажали су се сви знаци зависности. И, морао сам то да пресечем, зато што се једном приликом десило да је био у храму у олтару, користио је таблет и заборавио је да изговори возглас. И није страшно то што је заборавио да изговори возглас, већ то што је служио, а сам је био „ван службе“, као „онај који не служи“.
Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт, не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази у интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан.
Неко може да пита: а да ли могу да користим интернет како бих се припремио за предавање, за посао или ради везе и комуницирања с људима, односно ради разумнијих циљева? Рекао бих: да, али и ту човек треба да буде опрезан. Ево вам другог примера: на конференцијама стално слушам реферате у којима има на хиљаде линкова. И сви су из интернета. То су врло једноставни реферати: један је рекао ово, други је рекао оно, трећи оно. И само малобројни нуде нешто личније и дубље. Већином су то цитати чланака и реферати с фуснотама. Шта то значи? Исто оно што смо већ рекли. Процес спознаје постаје површан.
Ево, и сам се борим са тим. Пошто сам знао шта је то донедавно нисам имао мобилни телефон. Сад га имам и заједно с њим ми је цела митрополија на длану. Нисам нимало сигуран да је то добро. Пре свега, с телефоном ме је запљуснуо талас комуникације: све време комуницирам с неким. Стиже ми смс-порука од капетана дуге пловидбе из Норвешке, а следећег месеца са Карипских острва… и не стижем! Добијам поруке из Вијетнама, из Мумбаје, из Америке, из Европе – са свих страна! Не могу више! Видели смо вас на интернету, и зато… почиње да излаже своје питање… Питањима ме засипају људи којима је потребно општење, макар овакво. Наравно, кад се лично упознајем с неким од тих људи, радост због нашег општења постаје много већа, и за њега, и за мене. То интернет не може да пружи!
И није лоше то што се упознајемо с човеком, што му уливамо наду, али ми то ствара огроман проблем, одузима ми много времена. Због овог „пастирског општења“ лишавам се општења с Небом. Искрено речено, не бих волео да се налазим негде и да видим да ми у десет до дванаест Мезогејски митрополит шаље одговор на поруку. Хтео бих да се он у том тренутку моли, а не да се дописује.
С друге стране, кад пошаљем једну или две поруке, а човек ми не одговара зато што нема времена, буде ми жао због тога што ме игнорише. Видите какав још проблем постоји! Радују ме свештеници који или врло мало користе мобилни телефон или га уопште не користе, и разумем их. Али мислим да једнима одговара једно, а другима друго. И у Цркви свако има свој таленат, и своју благодат, и своје призвање, и унутрашњи осећај о томе како треба да живи.
Стиче се утисак да интернет може – све! Не знам, немам једноставан одговор, али део мог ума и мог срца ми каже да се преко интернета ипак не може све. Не можеш загрлити другог човека, не можеш га пољубити. Преко интернета не можеш да пољубиш екран и да добијеш стварни „одговор“, рецимо, преко скајпа. С друге стране, гледајте, ништа није савршено и ако нам није дато нешто друго у ситуацији у којој се налазимо, можемо да разговарамо и тако се могу добити одговори на нека питања, и наш пут може бити обасјан, чак и преко интернета. Само то не треба превише да нас обузима.
Сад се трудим да избегавам да учествујем у свим комитетима и националним комисијама, зато што им више не верујем. Кад ипак морам да учествујем видим да је то нешто страшно. Налазим се на седници комитета који се бави врло важним питањима као што су, на пример, анамнеза пацијента и ствари које су с тим повезане. Присутно је девет људи од којих шест има мобилне телефоне на којима нешто куцају; председник има три мобилна телефона. Један реферише, секретар записује, а сви остали су „одсутни“. Претпостављам да се исто дешава на седници Савета министара и на другим сличним манифестацијама. Ум ових људи није присутан, налази се на другом месту. Неко шапатом разговара преко телефона. Страшна слика! Трагедија је у томе што сам исто то имао прилике да видим и на састанку епископа. То нас чини безличнима. Није добро.
И још једна ствар – неумереност. У току је постриг монаха на Светој гори. Људи се пењу на столице, верници дижу своје мобилне телефоне и непрестано шкљоцају. Један има камеру, други неке друге уређаје. Шта преносимо? Тајну? Тајна се не може пренети! Мистички је доживљавамо у себи. Сви ови блицеви и сами људи који фотографишу доспевају на црквене веб-сајтове, и ви видите да је обављено Јелеосвећење, панигир… да је било присутно неколико десетина људи… и 189 фотографија испод тога. Зашто? То је заблуда. Заблуда и неумереност. Нажалост, навикли смо на то. И искрено речено, већина нас више воли да оде на неки такав веб-сајт и да тамо проведе време уместо да узме у руке књигу или да се помоли, или чак да уђе на интернет и да тамо пронађе нешто што ће му пробудити душу, да не буде да су само наше очи и наше уши чули (и очи чују кад читамо), него да вест допре и до душе. То није нимало једноставно питање. И треба организовати сусрете на ову тему – не конференције с рефератима, већ разматрања – треба да постављамо себи питање: а шта даље?
Митрополит месогејски и левреотикијски Николај
