О бисеру Метохије, царском, Душановом Призрену, говори Нада Хаџи- Перић, рођена Призренка, која након 1999. године живи у Београду гдје ради као судија Апелационог суда, али живи и дише Призреном кроз своју поезију. Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Косова и Метохије. Бави се хуманитарним радом. Са својим супругом Браниславом помаже дјецу са Косова и Метохије и обнову Светиње, док у Средској заједно са својом породицом подиже породичну цркву.
Нада нас враћа у Призрен какав он нажалост није данас. Рођена Призренка, Нада говори нам о свом дјетињству, души царског града и његових мјештана, Светињама, предивним призренским обичајима, духовности. Са болом се сјећа и 1999. године када су морали да напусте душу своје душе, Призрен, Метохију…
Одласком Срба 1999. године, Призрен губи своју душу коју Нада покушава да очува у својим пјесмама. Она буди успавану призренску душу својом поезијом. Како јој и име каже нада се…повратку Срба и повратку душе свом извору на Бистрици у Душановом Призрену.
,,Рука Митрополита Амфилохија на мојој глави, као благослов, на Дукљи на Томину недјељу, када сам имала промоцију своје поезије у Подгорици, и сада ми даје снагу и грије душу“- каже Нада Хаџи Перић.
Она говори и о својим одласцима у Метохију и на Косово.
„Док год је капија манастира Светих архангела отворена ја у Метохији имам свој дом“- каже Нада сјећајући се прослава Лазареве суботе у овој великој метохијској Светињи. Она је говорила и о обнови цркава Светог Пантелејсмона и Рајкове цркве у Призрену.
То што нема ко да је дочека на родном огњишту надокнађују монаси и монахиње у нашим светињама у којима је Нада поново пронашла свој дом.
Нада Хаџи Перић својом поезијом шаље једну моћну поруку младим нараштајима: да не дамо и да ћемо се вратити!
Извор: Радио Светигора
