Питање духовнику:
Поштовани оче, све више сам сведок једног веома рђавог тренда. То је тренд да се изналазе разлози помоћу којих се жртва некаве штете, неправде или увреде (па чак и када је иста скопчана са нарушењем психичког здравља!!) проглашава кривом а да се насилник оправдава! Да бих боље разумео захтеве вере у којој сам крштен и да не бих живео у лажном утиску да нешто знам (а да моје знање не буде истинито) у ситуацији сам да се консултујем са вама у вези некаквих појава.
Ако девојка која је силована, у сврху самозаштите удари нападача нечим, убоде га ножем или га после силовања тужи на суду, да ли то значи да она силоватељу није опростила и да ли се на њу може применити изрека/цитат "Каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити..."? Да ли се човек који је претрпео штету, неправду, насиље, увреду може заштитити од исте а да се при томе не заштити од особе која му је исту начинила? Да ли ће бог казнити девојку/жену која се бранила/одбранила од силоватеља и да ли ће казнити човека који се одбрани од лопова зато што нису опростили насилнику и што "нису окренули други образ"? Да ли ће их бог лишити спасења зато што су себе или своју имовину заштитили/одбранили од некога?Разумем тезу да ће Бог по својој доброти наградити оне који су трпели и истрпели неправде. Али не разумем зашто ће казнити оне који су се од неправди бранили или заштићавали и како је такво кажњавање у вези са ма каквом добротом?
У вези са поменутом проблематиком, шта подразумева термин "спасење" у православној цркви?Да ли је "спасење" спасавање од божије казне и од горења у паклу тј. поштеђење од божије одмазде? Или је спасење успостављање заједнице са Богом, обожење, боравак у амбијенту у којем је Бог присутан, успостављање неког новог својства човековог? Шта је од свега побројаног "спасење", шта је супротност "спасењу" а шта се тачно подразумева под термином "божија казна" у предању православне цркве? Веома битно ми је и да знам да ли је услов спасења у правослаљу самоукоравање у смислу самоосуђување, самонагрђивање, И самонаруживање, или је услов спасења самоукоравање у смислу самоанализе и самокритике без самокритизерства?
Такође, веома битно ми је да ми кажете, да ли "опростити" значи не одреаговати и не реаговати у вези са учињеном штетом, неправдом, увредом, насиљем(??) … или "опростити" може да значи не враћати се мислима на преживљено али ипак се заштитити/одбранити од насилника(??). Можда јасније формулисано: Да ли опраштати значи понашати се као да се штета, увреда, насиље, неправда апсолутно никада није дигодила, не предузимати ништа у вези са њом, не указивати починиоцу на њу, дозвољавати починиоцу да исту опет понови и не бранити се од исте штете, насиља, неправде, увреде?
Одговор духовника:
Драги брате, поставио си доста интересантних питања. Покушаћу да одговорим редом на свако од њих. Пре свега бих се осврнуо на питање Божије казне, јер изгледа да се доста осталих питања врте око те теме. Ја никако не бих рекао да Бог некога кажњава због неког преступа. Таква слика се понекад користи како би се страхом и претњама предупредили многи преступи. Можда је у време Мојсија тако нешто било и неопходно, можда ондашњи људи не би могли разумети узвишенију Јеванђелску науку. Отуда се у Старом Завету на много места експлицитно говори о томе да се Бог расрдио, разгневио, да је неке грешнике уништио и сл. Тако су и многе казнене одредбе у Старом Завету подразумевале смртну казну, на пример каменовањем. Јер по свој прилици да су законом биле предвиђене лакше казне, врло мали број људи би закон озбиљно поштовао. Из самог Светог Писма дознајемо за бројне случајеве кршења тог истог закона упркос тако страшним казнама које су за непослушност биле предвиђене.
Дакле све што се у Старом Завету говори о Богу као неком који кажњава грешнике, ваља разумети више као једно упрошћавање и преувеличавање истине са циљем да се људима онога доба, некако утуви у главу да је неопходно поштовати Божије заповести. Премда тамо и нису само Божије заповести побројане, него и много људских, обичајних, народних правила. Христос нам је својим оваплоћењем и животом међу нама, открио (колико је то нама људима могуће разумети), истину о Светој Тројици. Он сам је о себи казао: “Нисам дошао да укинем Закон или пророке, него да га испуним”. Христос је показао својим ученицима на примеру смокве, да има власт и да уништи ако би то зажелео. Видевши смокву из далека и пришавши јој не нађе на њој плодова јер још не беше време смокава и рече: “Да од сада више на теби не буде рода никада” и смоква је одмах усахнула. Јеванђелисти описују и то како се Христос расрдио на оне који су у храму продавали и мењали новце. Могао их је дакле једном речју страшно казнити, али то није учинио. Испревртао им је столове и изагнао стоку из храма. Јавно их је прекорео за такво понашање, али им ничим другим није наудио и није их казнио, сем ако би неко баш у том превртању столова хтео да види неку казну. Но, реално гледано он те људе није ничим казнио, а могао је као што смо видели из примера смокве да их једном речју уништи.
То су уједно и једине сцене у којима се говори о томе да се Исус расрдио. Још се помиње како је жестоко грдио фарисеје и лицемере, али се нигде не помиње да је макар једног од њих лично поименце прозвао. Он је говорио: “Тешко вама лицемери”, а они су се сами препознавали у његовим речима и због тога налазили увређени. Још је Христос говорио својим ученицима: “Ко је видео мене, видео је Оца” и “Ја и Отац, једно смо”. Дакле можемо на основу онога што читамо у Новом Завету да видимо Бога не као некога ко кажњава грешнике, него га видимо како опрашта грешницима, како их милује, како им помаже, како их љуби. Он сам је казао да на небу бива већа радост за једног грешника који се покаје, него ли за деведесетдевет праведника којима не треба покајање. Како онда треба тумачити Христове речи: “Тешко ономе ко учини то и то”, или “онде ће бити плач и шкргут зуба”? Ако Бог не кажњава, зашто ће онда бити неки “огањ који се не гаси и црв који не умире”?
Овде се не ради о томе да ће Бог некога огњем палити због учињених грехова. Бог је наш небески Отац, и као што родитељ својој деци жели најбоље, тако и Бог нама жели оно што је за нас најбоље. И поучава нас како треба да живимо, чега треба да се придржавамо, а шта ваља да избегавамо како би нам било најбоље. Када дакле неко одбацује те Божије савете, и живи насупрот Јеванђелској науци, он за себе самога изабира гори пут. Такав скреће са оне оптималне стазе која би га одвела у по њега најбоље могуће стање. Логично је дакле, да ће ако упорно буде наставио да иде том странпутицом доћи у стање у коме ће га сагоревати огањ који се не гаси и где ће га гристи црв који не умире, где ће бити плач и шкргут зуба. Наравно његово крајње стање зависи пре свега од тога за колико је скренуо од оног идеалног пута, колико је то његово крајње одредиште далеко од оног што би за њега било најбоље. Ако је више скренуо, и даље отишао, биће му горе, ако је мање скренуо, биће му нешто лакше, али ипак лошије него да је пут завршио на оном за њега идеалном месту.
Погледајмо како Христос описује страшни суд. Он ће на том страшном суду на коме ће се скупити сви људи, и они који су раније помрли и они који још буду живи на земљи у том тренутку. Онима који су се у животу трудили да се приближавају Богу, да иду правим путем, њима ће рећи: “Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света”. Њима који су се током живота приближавали Богу рећи ће ходите, а онима који су се од Бога удаљавали и који су живели насупрот Јеванђелској науци, таквима ће рећи: “Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим”. Дакле, не у огањ вечни који је припремљен вама, него ђаволу и анђелима његовим. Бог је свим људима припремио Царство још од постања света, још пре него је човека створио, Бог је створио рај за њега. И Бог нас све позива да му следимо и да идемо путем који ће нас одвести у Царство Божије. И свакоме од нас је дао потпуну слободу да изабере пут којим ће ићи. Бог није насилник и неће никога на силу да спасава. Ако неко упорно иде насупрот Богу, на крају ће завршити у огњу који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Но, неће га Бог осудити да тамо борави, него је он сам себи изабрао место. Био је позван у Царство, било му је припремљено место тамо, али је он изабрао да оде на друго место.
Када говоримо о вечности, ми се служимо одређеним сликама и аналогијама јер нам је немогуће у потпуности замислити вечност. Ми живимо у простору и времену. Свесни смо да постоје неке три димензије простора у коме живимо, а четврта је време које је тесно повезана са ове три просторне димензије. За разлику од тих просторних димензија у којима можемо да се крећемо у оба смера, на пример лево-десно, горе-доле, напред-назад, у овој димензији времена ми можемо да путујемо само у једном смеру из прошлости у будућност. То је наше свакодневно искуство. Тамо где је вечност не постоји време, а како нас физика учи, време је тесно повезано са простором, тако да у вечности има мало смисла говорити и о простору тј о месту, о путањи. Ипак ето ми говорећи о вечности и Царству Небеском, служимо се речима које можда немају никаквог смисла у вечности, али су то речи које ми интуитивно разумемо. Свети апостол Павле пише о свом искуству како је био узнет до трећега неба, али каже да ли у телу или изван тела не знам, Бог зна. Тамо је видео што око људско не виде и ухо људско не чу и у срце човечије не дође. Видео је нешто што се не може исказати људским језиком.
Ја сам склон да некако из овога поверујем да чак и не постоје нека два одвојена места за праведнике и грешнике, него само једно. Постоји Царство Божије припремљено од постанка света за сва жива бића. Само ће једни то место доживети као нешто најлепше, најпријатније, а другима ће то изгледати као огањ који се не гаси и црв који не умире. Многи људи данас страдају од болести зависности. Замисли некога ко се толико навикао на неку дрогу да више не може да живи без ње, или пушача који је остао без цигарета. Какав немир осећа у души, има потребу и не може да је задовољи. Сад замисли да се такав обрете на неком пустом острву где нема никакве могућности да своју потребу задовољи. Може тамо да буде идеална клима, ни превише топло, нити пак хладно, може да буде дивна природа, дивна плажа. Неки други људи би на таквом месту се осећали као у рају, али ће се тај јадник на том истом месту осећати као да је у паклу. Ми наравно знамо да би пушач и наркоман, после неког времена проведеног без цигарета и наркотика, био очишћен и да после неког времена више не би осећао толику узнемиреност, но шта ако би такво стање у вечности постало неизмењиво? Зар то не би било налик на црва који непрестано гризе и никада не умире? Зар такво стање не би могли описати речима огањ који се не гаси?
Или замисли човека преиспуњеног сујетом и гордошћу, или лицемера који се пред људима прави да је добар и узвишен. Замисли ако би такав човек дошао на место у коме се свака његова најскривенија помисао види као на длану. Замисли како ће се тај човек осећати при сусрету са другим људима који очигледно виде сву његову изопаченост и неискреност, сву његову амбицију потпуно несразмерну његовим потенцијалима. Још ако су то људи добри и саосећајни и ако таквога искрено сажаљевају, што је њему исто тако потпуно видљиво и јасно. Зар то не би био пакао за сујетног и гордог човека? Зар то не би било страшно мучење сваком лицемеру?
Све ово је наравно само једно од могућих тумачења. Не тврдим да је тако, али не мислим ни да би се могло доказати да неће бити баш тако. Ако би то била истина, онда ето нико никога заиста не кажњава. Бог не кажњава грешнике, нити пак праведници са суровом хладноћом гледају грешнике како се муче. Напротив, праведници ће са пуно љубави и саосећања гледати на те мученике, али ће тим мученицима то бити још горе. Они ће стога покушати да побегну негде што даље, али ето простора ни времена тамо нема и где год да оду неће моћи да забораве на оно за њих припремљено место у рају које су сами себи одузели, и ма колико далеко отишли, неће моћи да се сакрију од људксих погледа и свако ко их погледа видеће све њихове недостатке јасно као на длану. Не да ће неко баш уживати да их гледа, али сама свест да се они никако не могу сакрити од погледа, биће за њих страшна мука и то мука која не траје само хиљаду година или две, него читаву вечност.
Надам се да сам ти овим донекле објаснио о Божијој казни. Ако прихватиш такво гледиште на кажњавање Божије, онда ће ти верујем лако бити да и сам пронађеш одговоре на остала питања која си поставио.
Ако добро разумем ти би желео да ти се разјасни како је то могуће да је Бог љубав, да је човекољубив, да је праведан, да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, а овамо допушта да невоље снађу праведнике, и онда још од њих захтева да буду савршени. Питаш се шта ако девојка бранећи се од насилника повреди га или га чак и усмрти. Претпоставимо да је реч о беспрекорној девојци, која ни мрава не би згазила, и да ју је ничим изазван напао врло зао човек и она га у самоодбрани усмртила. Да ли ће она бити крива пред Богом? Ја верујем да је Бог праведнији од нас људи и да боље види све шта се догађа, види и оне најскривеније и најтананије помисли те може непогрешиво оценити да ли је нешто праведно или не. Ако би ми људи могли у оваквој ситуацији да увидимо да је та девојка жртва и да није она изазвала нападача, него се само бранила, онда мислим да нема сумње да би Бог то још боље видео од нас, те да он не би њу сматрао за кривца за све што се ту догодило. Ако питаш да ли би је Бог казнио што није опростила свом нападачу, верујем да сам ти већ одговорио на то питање. Бог никога не кажњава. Бог нам је заповедио да опраштамо својим непријатељима, па чак и да их благосиљамо, да се никоме не светимо него да освету препустимо Њему. Ја сам уверен да нам то није Бог заповедио тек тако, или што би то Њему нешто било потребно, него ако не опростимо онда ће то бити лоше по нас који не опраштамо. Без обзира да ли га је у самоодбрани усмртила или не, без обзира да ли је успела да се одбрани или није, за ту девојку ће бити боље да свом нападачу опрости, јер ако му не опрости она ће у своју душу затворити одређену количину отрова који ће њу саму унесрећити можда још и више него што ју је унесрећио тај нападач.
Исто би се могло расуђивати и о ономе који се бранио од лопова. Није крив зато што није окренуо и други образ, премда би можда за њега било боље да јесте. Неће га Бог због тога казнити. О томе да је понекад боље окренути и други образ и кад неко хоће да ти отме новчаник, да му даш и јакну уз то, већ сам говорио раније. Више је фактора који утичу на то да ли је у таквој ситуацији боље се придржавати те заповести и окренути и други образ, или се успротивити на неки начин. На пример, ако би губитком новчаника довео у опасност своју породицу, онда је свакако потребно успротивити се лопову и не оставити му да новчаник однесе без борбе. Али ако је то што је у новчанику, незнатно и такав губитак на пример не би угрозио породицу, онда је вероватно боље окренути и други образ. Сети се на пример сцене из романа Јадници Виктора Игоа, између Жана Валжана и бискупа Миријела. Бискуп је примио на конак и вечеру осуђеника Жана Валжана. У току ноћи Жан је устао и покупио сребро из куће и чак ударио бискупа који га је затекао на делу. Када га је полиција ухватила и довела поново код бискупа очекујући да ће га бискуп оптужити за крађу, бискуп му је на све оно сребро које је био украо пред полицијом додао још и неке црквене предмете и отпустио потпуно прећутавши да је уопште било крађе. Овакав поступак овог мудрог бискупа, деловао је на Жана тако да је он потпуно променио свој пређашњи живот и уз помоћ тог сребра успео је да у неком провинцијском градићу отпочне нови поштен живот.
Ми никада не знамо шта ће се догодити са оним коме нешто опраштамо. Неки ће због таквих опраштаја можда постати још гори, али ће сигурно на некога то деловати лековито. У том случају ћемо таквим поступком веома обрадовати Бога који се радује покајању грешника. Када би смо увек могли да видимо колико би такав догађај обрадовао Бога, не би нам никада било тешко да опростимо. Али као што рекох, неће то код сваког грешника бити подједнако лековито, а код неких ће чак деловати и погубно. Стога треба мудро поступати. Не треба се руководити својим тренутним осећањима која нас готово увек наговарају да се светимо и да не опраштамо. Треба се замислити шта ће бити ако окренем и други образ. Ако из тога неће изаћи никаква велика трагедија или штета, онда је свакако добро окренути и други образ. Ако проценимо да ће окретање образа деловати погубно на тог грешника, онда не треба окретати други образ. У сваком случају не треба да се у таквим ситуацијама препуштамо својим страстима него да учинимо одређен напор да утврдимо шта би Богу било угодније у таквој ситуацији. Њему ће бити најугодније оно што је за нас најбоље.
Замисли да бискуп Миријел није окренуо и други образ Жану Валжану и да се они сретну у вечности. Замисли да оба могу да виде потпуно јасно како би живот текао даље да је окренуо други образ. Како би Жан Валжан променио свој живот и како би се сада радовао у вечности, а уместо тога, виде да је Жан Валжан ишао из једног греха у други и да се до краја живота није покајао. Не би ли то за овог бискупа била велика срамота и велика мука у вечности. Не би ли онда самог себе проклињао што није окренуо и други образ? А замисли опет како би изгледао њихов сусрет у вечности, ако је бискуп окренуо други образ и Жан се због тог његовог поступка потпуно преобразио. Зар се тада не би обојица радовали томе што се међу њима догодило.
У следећем наставку ћу ти писати и о осталим питањима која си поставио.
Извор: Телевизија Храм
