Питање духовнику:
Зашто у црквеном календару не пише како се који дан постити (вода, уље, риба,..)?
Одговор духовника:
О томе да је пост неопходан, и користан за наше спасење писали су и говорили небројени Свети Оци, како монаси пустињаци, начелници великих општежића, тако и они који су били епископи, теолози, мислиоци. Готово да нема ни једног светитеља од кога имамо сачуване неке изреке или списе, а да у њима није говорио и писао о посту. Међутим, ако погледамо све те списе и изреке древних светитеља, нигде нећемо наћи да је било који од њих писао о томе шта треба јести у време поста. Ако се понегде и пронађе неки помен о томе, онда су те поуке упућене само једној ужој групи људи. На пример, наћићемо многе који говоре да монасима не доликује да једу месо. Али се то односи само на монахе који представљају веома мали делић хришћанске популације. Интересантно је поменути да има и таквих правила по којима не може бити монах онај који се гади меса као хране. Монаси дакле месо не једу не зато што се гаде меса, нити због тога презиру оне који једу месо, него просто зато што им то олакшава подвижнички начин живота који су изабрали.
На многим местима ћемо наћи да су светитељи говорећи о интензитету поста, саветовали да је неопходно интензитет поста прилагодити тренутној ситуацији у којој се човек налази. Умерени пост једног човека, за неког другог може бити претеран и чак погубан. Није добро да на исти начин посте и трудница или дојиља и млада здрава и снажна жена. Исто тако није добро да на исти начин посте рудар у руднику и продавац у трафици. Не треба да исто посте дете у развоју и зрео човек, здрав и болестан, снажан и раслабљен.
Осим тога на многим местима ћемо наићи на мисао да пост не треба свести само на уздржање од одређене врсте хране, него да је прави пост удаљавање од сваког зла и исправљање свог живота. Да уздржавајући се од хране, треба да оно што не поједемо дамо сиромасима. Другим речима да у посту смањимо свој оброк те да оно што на тај начин уштедимо поделимо сиротињи.
У данашње време постоји известан број духовника који штампају календаре са упутствима за сваки дан како тог дана треба постити. Чини ми се да су они та упутства преписали из неких служебника или минеја (минеји су књиге у којима су написане службе које се певају на богослужењима у цркви за сваки дан у години). Но, они који те напомене данас прештампавају у виду календара и на тај начин прописују за све хришћане, превиђају чињеницу да су ти минеји и служебници испрва били ручно преписивани и да сваки од древних минеја и служебника има своје сопствене специфичности. Минеј који је био преписиван са намером да се користи у одређеном манастиру, природно је могао садржати напомене које се односе искључиво на тај манастир. Тек знатно касније, ове богослужбене књиге се умножавају штампањем. И тада зависно од тога из ког су манастира узели минеј као мустру, долази до тога да се ове напомене које су биле испрва намењене једној одређеној монашкој заједници, штампају масовно и шире по читавом свету.
Данас када је штампање постало врло приступачно свима, неки духовници извлаче ове напомене из неких минеја и служебника и штампају их у виду календара за народ и тако прописују свима одређена правила поста која су оригинално била намењена само монасима једног одређеног манастира.
Природно је да ће духовник двадесет првог века, ако га много људи свакодневно пита: “А како ћу ја данас да постим?”, имати потребу да одштампа неко упутство и подели га свима како не би одговарао на питања сваком појединачно. Јер ће већини оних који га питају дати исти одговор. Стога не чуди што се у данашње време појављују такви календари са прописаним правилима поста за сваки дан у години. Но, ипак треба имати на уму да је сваки од тих календара само лични став оног духовника који је тај календар штампао. То нису правила које Црква прописује, него савети неког одређеног духовника својој духовној деци. Они који се определе да слушају савете тог духовника, ће се наравно придржавати тих правила која им је прописао и у томе нема ничег погрешног. Само не треба та правила апсолутизовати и наметати их целој Цркви.
У списе и изреке оних древних и проверених светитеља, можемо имати пуно поверење. Но они нису писали о томе коју врсту хране треба да једемо ког дана у току године. Они пак који таква правила данас прописују, тек треба да буду проверени на мерилима историјског искуства Цркве. Због тога у званичном црквеном календару нема напомена о томе шта се једе ког дана. Можда ће једног дана, ова њихова правила имати већу тежину и тада ће може бити та правила доспети у црквени календар. Ја лично сам склонији да поверујем да се то ипак неће догодити, јер ни један од оних древних отаца није се упуштао у прописивање таквих правила.
Извор: Телевизија Храм
