Одјекнуло је Српском Црквом: „Упокојио се умировљени епископ Атанасије“. То је вест за оне који нашег драгог „оца Тасу“ нису познавали. Он је био умировљен само на папиру, а само Бог га је могао умирити и упокојити.
Године су пролазила поред њега, а он је увек био младалачког духа, на равној нози причајући и са најмудријим научницима али и са децом из забавишта.
Својим изгледом и одевањем је скривао своју предивну душу.
У невољи ниси га требао тражити. Он би нашао тебе.
Увек је био на првој линији. Ако се радило о борби против титовског атеизма и једноумља. Ако се радило о рату у Републици Српској Крајини. Ако се радило о Босни и Херцеговини. Ако је то био Јасеновац. Ако је било Косово и Метохија. Ако је Црна Гора…У време ратова и бомбардовања и народне патње, ако је појединачна или свенародна несрећа и патња, ту је био он. А довољан је био само његов глас који би дао снаге да и полумртви оживе а мртви да васкрсну.
Чак и када те изгрди, осећаш љубав из његових речи, онако, очински, родитељски, без гнева.
Сада се тек питамо:
А када је он свој сопствени живот проживио?
Онда када је писао своја богонадахнута дела, почев од превода књига Светог Писма којих није било у нашим Библијама?
Или преводећи и тумачећи Свете Оце за нас који смо тек срицали богословље?
За катедром Историје Хришћанске Цркве или Патрологије? Слушајући га или читајући његове текстове стичеш утисак да је био актер свих Васељенских и других сабора. Читаш и видиш ризницу знања која не може да се задржи него се прелива преко фуснота.
Или је његов живот био можда у јадној мензи старог факултета? Или на Доњем Калемегдану играјући фудбал са својим студентима?
Ми његови ученици знамо, у срцима носимо и добро памтимо шта је он нама био у доба комунизма када смо се формирали као хришћани и будући посленици Цркве.
Остала је загонетка:
Шта смо ми њему били: Брига? Терет? Мука? Радост?
И ево, сада одлази из овог света. Није хтео смрт у кревету. У рату смо заједно обилазила прву линију по Славонији, метак га није хтео, а ево, по Божијој вољи однела га је невидива болест.
Сада је пред престолом Тројичног Бога, опет са својим родитељима и учитељима међу којима је и свети Ава Ћелијски.
А ми ћемо још осетити кога смо у овом свету изгубили а кога смо у вечности добили.
Наш владика Атанасије, наш професор, саборац и наш отац може са апостолом народа рећи:
„Добар рат ратовах трку сврших веру одржах“.
Опрости Оче Атанасије за све што смо се огрешили о тебе, а теби нека Господ својом широком десницом узврати онако као што си ти свима давао.
Твој ученик,
Епископ Лукијан
Извор: Епархија будимска
