22.03.2021.

Слава цркве у Момишићима: Свети момишићки и севастијски мученици свједоци вјечног и непролазног Царства Христовога


Црква Светог Георгија и Светих 42 новомученика момишићка у подгоричком насељу Момишићи данас, 22. марта, молитвено је прославила празник Светих мученика севастијских и Светих мученика момишићких, славу ове свете обитељи.


Након што је благосиљан и пререзан славски колач, који је принео Младен Дубак са својом породицом, сабранима се обратио протојереј Жељко Ћалић који је казао да је овај данашњи Сабор Божији сабор свједока правде Божије и истине да је Бог дошао у овај свијет и сам страдао и да су Му најближи Његови мученици – страдалници:

“И ми смо овдје данас да посвједочимо њихово свједочење. И ми смо сабор тих свједока који свједоче о томе да страдање у овоме свијету није бесмислено и да зло, и оно што је дух овога свијета, никад не побјеђује на крају. Имамо облак свједока, како каже апостол Павле, а том облаку припадају и наши Момишићки мученици чије мошти овдје почивају и које цјеливамо, чије молитве иштемо пред Пријестолом Божијим. То је велики дар за нас, за овај народ, овај град. Изузетан дар Божији свима нама недостојнима”, казао је о. Жељко.

Даље је објаснио да је наш хришћански живот заправо свједочење и прихватање тога страдања (као појединца или народа) у овоме свијету:

“Нема времена ни вијека у овоме свијету а да није било некога страдања. Некада су та страдања била видљива, очигледна, када су непријатељи устајали на мученике, као што је овдје био случај са страдалницима Момишићким, а данас имамо непријатеље који су невидљиви”, поручио је прота Жељко, додавши да су сви главни непријатељи овога свијета и човјека невидљиви и да се пројављују на разне начине. Такав непријатељ је и ова нова пошаст против које се боримо. По његовим ријечима сви који данас брину о здрављу људи у цијеломе свијету састрадавају са мученицима, тако да је и то једна врста мучеништва, страдања и свједочења.

Посебно треба да схватимо да мучеништво није паћеништво јер страдање губи смисао ако није у име Божије, у име вјечнога живота, ако није из преспективе Царства небескога:

“Онда је то мучеништво онога лијевога непокајанога разбојника који није познао Христа. Тог мучеништва и такве врсте свједочења било је кроз људску историју све вријеме, када су људи за пролазне идеале и филозофије и вриједности овога свијета страдали узалуд. Једино истинско право страдање је оно које нам свједоче наши Момишићки мученици јер страдање за Христа је једино страдање које има свој смисао”, оцијенио је протојереј Жељко Ћалић.

Примјетивши да људи данас много страдају и да се боје смрти, подсјетио је да се дјеца момишићка, која су овдје пострадала, нису уплашили смрти већ да је то за њих била само завршна лекција у њиховој вјеронауци коју су им предавала два свештеника која су пострадала са њима и показали дјеци примјер:

“А онда су они, учећи о Христу и Његовом страдању, себе препознали у томе страдању, и видјели да и они могу бити као Христос њихов Бог”, казао је о. Жељко, додавши: “Свако вријеме носи своје страдање, своје бреме, како каже наш народ, па тако и ово наше вријеме има своје бреме које носимо сада. Али то не смије да нас поколеба и баци у очајање и створи осјећај безнађа, не дај Боже. То је најгоре стање духовно које човјек може да носи у себи – стање безнађа и очајања.”

Отац је поручио да нам Бог даје силу вјечног и непролазног оптимизма Царства Христовога, коју свједоче и Свети момишићки и севастијски мученици које данас славимо, као и велики број мученика наше Цркве. Сви они су свједоци да страдање за ближњега и истину Божију није бесмислено те да такво страдање има свој вјечни и непролазни смисао и славу.

“Зато нека је благословен Бог наш и нека Му је хвала што нас је сабрао овдје данас. Срећан празник, оче Никола, теби и твојим парохијанима, и свима вама, браћо и сестре, да нас Свети мученици укријепе у нашем животу да усправно стојимо и носимо наш крст достојанствено. То је оно што Бог очекује од нас и то је основни смисао нашега живота у овоме пролазном и страдалном вијеку. Шта је друго свједочење страдања него задобијање радости Божије. То страдање је инспирисано управо радошћу васкрслог Христа, а за циљ има вјечну и непролазну радост у заједници са живим истинитим Богом – Оцем, Сином и Духом Светим – коме нека је хвала и слава у вјекове и у сву вјечност”, закључио је протојереј Жељко Ћалић.

Славу је сабранима честитао и протојереј Никола Пејовић, парох момишићки, који се захвалио својој браћи свештенослужитељима који су данас принијели жртву Христу Богу и помолили се за здравље, благослов и напредак ове заједнице, али и свима онима који се из недјеље у недјељу сабирају око овога живога огња који се винуо на небо, око кога се грију и духовно узрастају. Подсјетивши на ријечи оца Јустина да је цио свијет призван да постане један велики иконостас, парох момишићки је казао да хришћани треба да буду примјер томе и прве иконе које ће се својим животом и својом вјером качити на тај иконостас.

Такође, отац Никола се сјетио и нашег блаженог спомена Митрополита Амфилохија кроз кога је Бог васкрсао ову светињу на Момишићкој гори:

“Његова вјера, његово састрадавање, његово мучеништво и мученичко служење кроз деценије његове архипастирске службе, угледали су не само свједоке Христове у времену у коме је живио, него је он том својом вјером гледао дубоко кроз вјекове и тако је гледајући кроз вјекове наишао и на овај живоносни гроб и учинио га заиста извором воде живе, мјестом гдје се ми напајамо већ скоро двије деценије. Мјестом гдје се сабирамо и гдје ова светиња његовим благословом, а и благословом Светих мученика, из године у годину нараста. Нека би му Господ подарио Царство небеско и да нас никад у својим молитвама не остави пред Пријестолом Господњим. А ми да наставимо оним путем којим је он ходио и да се ни он од нас не застиди, а ни ми када се сусретнемо са њим у Царству небескоме”, поручио је протојереј Никола Пејовић.

На крају сабрања брат Младен Дубак предао је дио колача Зорану Јовићевићу који ће са својом породицом бити домаћин славе за наредну годину.


Извор: Митрополија црногорско-приморска