Драги мој владико и стриче,
Свим Јевтићима био си и отац и мајка. Благодарећи твојим молитвама Господу, наша породица је изнедрила много образованих људи, али мислим да ти је најдраже било то што је Господ услишио твоје жеље и твог брата Радована и синовца Петра узео за Христове војнике, те их обукао у мантију.
Поред Петра и Радована, породица Јевтић имала је још једног свештеника, упокојеног оца Милоша. Жеља покојног Милоша била је да у Брдарици, на брду Диздаревачи, сазида храм, али су га зликовци убили, онемогућивши га тако да своју жељу и намеру оствари. Да је Бог свемогућ, види се и по томе што је твој брат, свештеник Радован, успео у томе и сазидао храм посвећен Васкрсењу Христовом. Да није било твојих молитава Господу, до зидања тога храма вероватно не би ни дошло.
Био си велики молитвеник, како за своју породицу тако и за цео српски род, али и један диван човек, који је својим строгим наступима, али пуним љубави, желео само најбоље онима ко је прекоревао. Знам да си за сваку изговорену грубу реч провео много времена у молитвама упућеним Господу.
Драги наш стриче, остављаш нас овде на земљи, селиш се у Царство небеско, а ми смо, иако тужни што напушташ овоземаљски живот, уједно и срећни јер знамо да одлазиш на боље место. Знајући колико си волео своје родитеље, а нарочито мајку, верујемо да ћете се срести у Царству небеском, јер је твоје молитве Господ сигурно услишио и твојим најдражим подарио Царство небеско.
Драги наш владико, а потом и стриче, деда, ујаче, и све остало најмилије што си био нама Јевтићима и православном народу – нека ти Господ Бог подари живот вечни и Царство небеско.
Томо Јевтић
