Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
МАНАСТИРСКО ПРАВО
(Евергетидски типик, ур. Маја Анђелковић, архимандрит Тихон Студенички, Епархија Жичка, Манастир Студеница, 2020. г)
Манастир Студеница је, после објављивања тројезичног издања Студеничког типика (2019), у едицији „Студије и преводи“ објавио двојезично грчко-српско издање Евергетидског типика из XI века. Књига је објављена са благословом епископа жичког др Јустина, тај древни црквено-правни извор превео је др Александар Стојановић, а уредници су били проф. др Маја Анђелковић и архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић). Рецензенти су били проф. др Панајотис Скалцис, проф. др Јоанис Тарнанидис, проф. др Никодимос Скретас, проф. др Дорота Грил и проф. др Славица Томин. Евергетидски типик је резултат научног пројекта „Студије и преводи – Евергетидски типик и Свети Сава – Житије Светог Симеона“, којим руководе проф. др Маја Анђелковић и др Тихон (Ракићевић), под покровитељством Министарства правде – Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.
Веза Срба са Манастиром Пресвете Богородице Евергетидске непрекинуто траје од Стефана Немање до данас. Не треба губити из вида да је Стефан Немања 1172. године био заробљен у Константинопољу и да од тада потиче његов контакт са тим грчким манастиром. Евергетидски манастир се помиње у најважнијим српским средњо вековним списима и незаобилазан је у нашој историји. Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“ наводи да је његов отац Стефан Немања за време изградње „храма Пресвете на Ибру, на реци по имену Студеница“ богато даривао многе Светиње „почевши од велике цркве Господње, која је у Јерусалиму… и свете и преславне Приснодјеве Богородице у Евергетиди, у Константиновом граду“. Присну везу Светога Саве са Евергетидским манастиром описали су и наши средњовековни хагиографи Доментијан и Теодосије.
Евергетидски типик је написан од 1054. до 1070. године, а нормативно је завршен од 1098. до 1118. године. Примењиван је у Евергетидском манастиру, али је свој утицај проширио и изван граница тог манастира. Бројност монашких типикā и њихов значај дају довољно основа да се закључи да је реч о специфичном манастирском праву које се налази у корпусу црквеног права.
Евергетидски типик је на српски језик преведен са византијског грчког језика, уз истовремено коришћење Готјеовог рашчитаног текста из 1982. године и преписа тог типика из XII века, који се чува у Националној библиотеци Грчке у Атини (Atheniensis Graecus, 788). Осим уводних напомена Маје Анђелковић, у књизи су објављени и рад архимандрита Тихона „Свети Сава и Евергетидски типик“, нормативни текст типика на грчком и српском језику, коментари уз превод Александра Стојановића, индекси и прилози.
У уводном тексту је наведено да је у значајном прегнућу коришћено све што је у науци референтно не само за Евергетидски типик него и за његову рецепцију код Срба у одредбама Хиландарског и Студеничког типика. Пре свега, то су значајни радови Димитријевског, Шафарика, Јагића, Готјеа и других. Архимандрит Тихон је у раду „Свети Сава и Евергетидски манастир“ на основу историјских чињеница приказао историјат односа Светога Саве са тим константинопољским манастиром.
Централни део књиге чини нормативни текст Евергетидског типика на грчком и српском језику. Не сме се губити из вида да је Евергетидски типик првенствено општи црквеноправни акт који садржи и норме о унутрашњој организацији и поретку у том манастиру. Типиком је, између осталог, нормирана специфична аутономија манастира, односно прокламоване су „самосталност и самовласност“ манастира. У односу на државно право Источног ромејског царства, Евергетидски типик спада у аутономно право Цркве. Тим општим црквеноправним актом обезбеђен је веома висок степен самосталности манастира у Цркви што, посматрано из угла канонске акривије и неспорних канонских права надлежног епископа, није потпуно у сагласности са канонским предањем Цркве. Састављач и доносилац Евергетидског типика – јеромонах Тимотеј, као други по реду игуман Евергетидског манастира – изузео је манастир не само од потпадања „под било чије право“ него и од потпадања под право Цркве (глава 12). Реч је о веома важном питању које захтева подробније истраживање у којем ће бити обавезно узети у обзир прилике у којима је настао Евергетидски типик и начин његове примене. Питања права надлежног епископа и тумачења границе „самосталности и самовласности“ манастира незаобилазна су у том црквеноправном акту. Тешко може да опстане став да је типиком манастир изузет из општег црквеноправног поретка јер је његово постојање као монашког литургијског општежића немогуће изван Цркве и мимо надлежног епископа на чијем се антиминсу служи Света литургија. Надлежни епископ се неизоставно помиње на светим евхаристијским сабрањима и једино он има право да рукополаже достојне манастирске монахе у ђаконски и презвитерски чин. Без обзира на норме о „самосталности и самовласности“ манастира, епископ је незаобилазна личност у животу сваког, па и Евергетидског манастира, без обзира на типик. Живот Цркве потврђује да не постоји гвоздена линија између Цркве и типика јер типик као такав има важност само у Цркви. Ниједан манастирски типик се не може и не сме тумачити изван канонског права, а у случају одређених неусаглашености примат, без икакве сумње, има канонско право.
Из норми Евергетидског типика се јасно закључује да се оне не односе само на монашке житеље у манастиру него и на друге субјекте. Типик је систематизован у четрдесет три главе, а у њима су најзаступљеније непотпуне црквеноправне норме, односно норме које у себи садрже само диспозицију (правило понашања). Осим непотпуних, у типику постоје и потпуне правне норме које садрже и диспозиције и одређене санкције. Број потпуних је много мањи од броја непотпуних правних норми. Када су у питању санкције у типику, важно је да се има у виду да су оне ненасилне, односно да су духовног и терапевтичког карактера. Неопходно је да се има у виду да се у Евергетидском манастиру, за чије потребе је састављен и донесен, нису примењивале само његове норме. За тај манастир је, као и за сваки други, важило и примењивано је канонско право Цркве. Јер, канонско право се у том манастиру примењивало од његовог оснивања, а основао га је монах Павле 1048/49. године, до доношења Евергетидског типика. Манастир може да обавља своју мисију и без посебног типика, али не и изван или изнад канонског права и општег црквеног поретка.
Евергетидски типик изискује богословско, али и црквеноправно тумачење. Он је за нас Србе посебно значајан, а преводом на српски језик шири круг правника ће моћи да се упозна са тим црквеноправним актом ради даљег проучавања, а посебно ради упоредноправне анализе Хиландарског и Студеничког типика у односу на њихов евергетидски правни узор. Издање Евергетидског типика на српском језику постаје незаобилазно у српској науци.
Иако су Хиландарски и Студенички типик донети нешто више од једног века после Евергетидског типика, мора се констатовати да су они на специфичан начин продужили славу и спомен свог правног узора. Они су, за разлику од Евергетидског типика, и даље на снази, јер се на специфичан начин и даље примењују у Хиландару, као светогорском манастиру Цариградске патријаршије, и Студеници, као првом по значају манастиру у Српској православној цркви. Евергетидски типик је данас део историјског, а Хиландарски и Студенички типик су део позитивног права у Цркви. Евергетидски манастир данас не постоји, али постоје Хиландар и Студеница, који са своја два светосавска типика чувају спомен на Евергетидски манастир. Ако се има у виду да се државноправни и црквеноправни акти стварају ради примене, онда нам осмовековно трајање и примена Хиландарског и Студеничког типика потврђују да је реч о правилно нормираним црквеноправним актима које није самлео жрвањ сложених и специфичних односа који су њима уређени.
Превод и издавање Евергетидског типика на савремени српски језик, као и ранији преводи Хиландарског, Студеничког и Карејског типика, као и Законоправила Светога Саве и других српских средњовековних црквеноправних аката има непроцењив значај за јачање богословског и црквеноправног знања и историјског самосазнања Срба. Наши црквеноправни акти, првенствено општи као што су поменути, али и појединачни попут средњовековних повеља нашим и другим манастирима изван средњовековне Србије, подстичу на дубље проучавање и сагледавање духовног живота и поретка у нашој помесној Цркви и древним манастирима који трају до наших дана. Они на аутентичан начин сведоче о црквеноправној свести Светога Саве и свих који су били надахнути његовим пастирским и отачаственим делом у претходних осам векова.
Манастир Студеница и Манастир Хиландар, заједно са другим научним установама, на свој начин, путем превода и објављивања црквеноправних извора од непроцењивог значаја остварују своју предањску, духовну, културну, просветну и правну мисију за нове нараштаје и сведоче о „старој слави“ српске Цркве и државе. Евергетидски типик је до сада преведен на француски и енглески језик, а овим преводом и издањем је учињена част и српском језику и Цркви.
(”Анали Правног факултета”, бр. 1/2021, Београд, 2021.г)
