Сазависна особа је она која дозвољава да поступци других људи имају одлучујући значај у њеном животу и зато покушава да контролише њихове поступке. Таква особа проналази људе које може да жали и спасава, улази са њима у болесне и деструктивне односе постајући на тај начин жртва тих односа. Она не живи својим животом, већ опслужује зависност ближњег, помажући му да се зависност још више развија.
Јасно је да је зависност болест читаве породице. Породицу бисмо могли да упоредимо са системом који оптимално функционише само онда када су сви чланови релативно здрави. У породици у којој постоји зависник (од дроге, алкохола, патолошког коцкања итд.) читав систем је поремећен. Овом приликом ћемо пажњу усмерити не на зависника за кога се зна да је болестан, већ на чланове породице који такође пате од једне подмуклије болести које најчешће нису ни свесни, а која се често теже и лечи – сазависности.
Сазависници често виде себе као ,,спасиоце“ јер свог ближњег спасавају од полиције, плаћају његове дугове, упорно га шаљу на лечење против његове воље. Они уместо њега решавају гомилу проблема тако да зависник губи осећај за реалност и не осећа на себи последице своје злоупотребе, већ му се чини да проблема и нема. Дешава се чак и да иду толико далеко да када зависник одлучи да мора да се лечи и обрати се за помоћ стручном лицу ближњи упуте овакав коментар: ,,Јеси ли нормалан?! Бићеш обележен заувек и нико неће хтети да те прими на посао.“ Оваквим и сличним коментарима који су, верујте, прилично чести, ови људи себе сврставају у саучеснике који испољавају нешто што само личи на бригу и љубав али је далеко и од једног и од другог. Таквим понашањем код зависника се гуши савест, одговорност, искреност и здрава комуникација управо због особености породице где је зависност ,,сазревала.“
У првом реду људи блиски зависнику би требало да се изборе од патолошке потребе да живе живот другог човека. Илустративан је случај једне супруге алкохоличара која је почела да се жали на своје стање када је муж престао да пије, почео да се бави спортом и када му је кренуло на послу. Почела је да се жали да је њено стање као код зависника који престане да користи супстанце – криза. На терапији је навела да се осећа као да су је претукли палицама, није у стању да себи нађе место и не зна како даље да живи – ,,било је боље док је пио.“
У вишегодишњој борби без јасног плана како да помогну зависнику ближњи су изгубили себе. Не познају своје потребе, од силне бриге нарушили су здравље, тешко им је да издвоје време само за себе, преузимају превелику одговорност, разједа их осећање кривице, тешко им је да живе свој живот… Опсесивно-компулсивним понашањем покушавају да контролишу зависника – претресају му џепове, загледају зенице, прислушкују телефонске разговоре, прате га, међутим ситуација се и даље не поправља. Упркос чињеници да све то изнова и изнова није доносило жељене резултате, ближњи су изнова покушавали да преузму контролу над зависношћу особе и целом ситуацијом како би је променили по сопственој жељи. Другачије нису умели, за други начин нису знали. Парадоксално али ипак лековито и за једне и за друге је признавање немоћи пред проблемом. Немоћ која не значи попуштање у свему нити губљење наде или одустајање од покушаја да се нешто учини. Немоћ значи да ближњи морају што више да разоткрију проблем и да потраже помоћ споља! Лековита је и активна нада у виду преузимања корака за поновно успостављање здравих породичних односа и стварање услова који могу помоћи да се зависник мотивише на опоравак. Прави пут би подразумевао равноправну поделу одговорности, поштовање међусобних граница, признавања личне одговорности за своје поступке и понашање, пут отворене комуникације и слободе. То је изузетно тешко постићи, али уз помоћ споља помаци су могући.
Оно што ближњи треба да раде је да покажу тзв. тврду љубав која након признавања немоћи подразумева обраћање за помоћ свемоћном Богу, пажљив однос према унутрашњем свету зависника, али и свест о сопственим потребама и осећањима које други треба да поштују. Ближњи мора да се потруди да учини све што зависи од њега, али и да очекује од сина/ћерке/супруга учешће у животу породице. Није добро спасавати их из невоља већ је важно допустити да осете последице својих поступака и да сами носе своје бреме. Тврда љубав подразумева и контактирање полиције када је то неопходно, недавање новца, улажење у расправе и чврсто истрајавање на поштовању јасних граница (успостављајући границе, истовремено пребацујете одговорност за живот зависника у његове руке). Испада да тек када ваш циљ престане да буде промена зависног рођака, и када се појаве нови смисао и стварни циљеви који нису повезани са животом зависника – он ће тада имати стварне шансе да се промени. Свакако треба примењивати и савет Светог Порфирија Кавсокаливита који је упутио мајкама које васпитавају децу: “Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изаћи ће на друго.“
Дипл. психолог Милош Благојевић
Извор: Епархија жичка
