Говорећи за ТВ Храм о одјецима 27. марта у Србији и Митрополији црногорско-приморској, монах Павле је казао да је тај догађај, тај дан 27 март 1941. године, један од знаменитијих датума у савременој и црквеној и народној историји српског народа. Оцијенио је да се витешки етос српскога народа пројавио и тога дана, и уочи њега, а поготово током Другог свјетског рата који је однио толике жртве, те да је прескупо плаћена слободољубива димензија српскога народа.
“Много је писано о томе догађају, поготово послије Другог свјетског рата када је тада владајућа идеологија оличана у комунистичкој партији, а која је ушла у све поре друштвеног живота, приватизовала и монополизовала то збитије 27 марта”, казао је о. Павле.
Подсјетивши да је Свети отац наш Василије Острошки утешитељ и српскога народа и његових духовних отаца, др Кондић је указао на историјску паралелу, да је к њему прибјегао и Патријарх српски Гаврило (Дожић) послије бомбардовање Београда 6. априла 1941. године: “У манастиру Острогу нашао је уточиште док га гестаповци нису ухапсили, и тада је почела његова голгота током Другог свјетског рата, која је заправо наставак његовог страдања, хапшења и затварања у току Првог свјетског рата”.
Панагију Светог Саве, наследну панагију српских патријарха, Патријарх Гаврило је оставио испод ћивота Светог Василија на Васкрс 1941. године, гдје је служио Литургију, не знајући шта ће бити са њим, а не надајући се ничему добром од нациста.
“Читав ратни период, од Васкрса 1941. године ова панагија српских светитеља, патријаршијска, била је у рукама Светог оца нашег Василија, у његовом ћивоту, и тек љета 1947. године је враћена у Београд. Донио је, по налогу Патријарха, Епископ Владимир (Рајић), који је у том периоду администратор Митрополије.”
Приредила Весна Девић
